Da li je nestala magija "Marakane"

Sve je bilo kao nekada, reke ljudi slivale su se ka stadionu "Rajko Mitić". Pesma navijača čula se sa svakog ćoška. Ekipa RTS-a strpljivo je prilazila "Marakani". Kako smo bivali sve bliže tako je bilo primetno sve veće prisustvo policije. Srećom, nisu imali posla, mirno su stajali na vidnom mestu, čisto da se njihovo prisustvo primeti.

Odjednom je ispred nas blesnuo u punom sjaju stadion "Rajko Mitić". Mi smo stigli tri sata pre početka meča, tako da još nije bilo publike u velikom broju. Redari i ostalo osoblje stadiona užurbano je išlo na svoje mesto.

Ispred novinarskog ulaza kolega Dušan Albijanić i ja obavili smo formalnosti i brzo se našli u boksu RTS-a, u kojem nas je već čekao komentator Nemanja Matić, koji je obavljao poslednje pripreme pred prenos. Usledio je sastanak sa predstavnicima Uefe, i sve ostalo što prethodi glavnom događaju.

Sve je podsećalo na mnogo puta viđena dešavanja na našem najvećem stadionu. Sva poznata lica bila su tu. Od Zvezdinih legendi do prijatelja kluba i naravno predstavnika "sedme sile".

Delovalo je kao da je ona magija tu. Prepričavali smo stare uspehe Zvezde, neizostavan je bio duel protiv Bajerna davne 1991. Svako od nas je iz svog ugla video taj događaj.

Taj duel još kao srednjoškolac posmatrao sam sa "severa". To je bila neka druga dimenzija. Zvezda je imala vanserijski tim, mnogo uigraniji. Godinama je bio zajedno, a samo je vremenom ojačavan. Sticao je iskustvo i te 1991. godine sve kockice su se složile i crveno-beli su zasijali u punom sjaju.

Jedan kolega prisetio se da još uvek na terasi u saksiji održava busen sa "Marakane" koji je izvadio tog dana. Nije mogao da se seti kako se njega dokopao i kako ga je izneo sa stadiona, ali zna da ga i dan danas sa velikom pažnjom održava.

Na komentatorskom mestu Nemanja Matić je poređao sve stvari na svoje mesto. Kaže to je talija. Ova torba sedi na tom mestu. Taj i taj papir sa leve, ova dva sa desne strane. Da, i ovo mora da stoji ispred, odmah pored miksete. Monitori, jedan sa leve, jedan sa desne strane – kako bi imao pun pogled na teren i na semafor. Dakle, sve je bilo na svom mestu.

Kolega Dušan Albijanić spremao se za uključenje sa stadiona, kratko se podsetio svega i krenuo ka terenu, gde ga je čekao preostali deo naše ekipe spreman za uključenje uživo u program.

Kako se bližio početak meča, tako je uzbuđenje raslo. Svi smo se nadali nekom čudu, magiji. Međutim, čudo je izostalo, ali ne i magija.

Navijačima Bajerna nije bilo jasno kako i zašto naši ne odustaju od pesme, ni na 3:0, ni na 4:0, pa ni na 6:0. Već samo jače i jače, u jednom momentu ceo stadion peva, stvarno nezaboravna slika, koja ne može da se opiše, već mora da se doživi.

Navijači nisu štedeli dlanove i grla. Od prvog do poslednjeg minuta čula se pesma. Čak i posle meča, više od pola sata trajalo je gromoglasno navijanje sa "severa".

Posle utakmice tražili smo krivca. Ipak, mislim da krivca nema. Protivnik je jednostavno bio bolji i jači. Nije dozvolio Zvezdi da nošena sjajnim navijanjem blesne i napravi veliko iznenađenje.

Dakle, magija je ostala, ista ona lica koja su bila tu i kad se slavilo i kad se Zvezda izdizala iz pepela i dalje su tu.

Ostaje "samo" da dočekamo da se kockice ponovo slože...