Plače li ko za Bokom Juniors?

Jedan od fundamentalnih uslova razvoja fudbala bila je diseminacija igre na sve društvene stratume. Radnička klasa – puk ili raja – je u Engleskoj dobila fudbal kombinacijom efekata industrijske revolucije i političkih ustupaka koja je običnom čoveku (za potrebe ovog narativa zvaćemo ga Džejmi) dozvolilo vreme i materijalna sredstva da igra ili gleda.

Džejmi je voleo fudbal, koji osim što je bio lep imao je i tu komparativnu prednost da je bio bezbedan u odnosu na konkurente (u to vreme postojao je samo jedan ragbi fudbal – ragbi lig će se odvojiti tek krajem 19. veka i stvoriti zaseban entitet u odnosu na ono što danas znamo kao ragbi junion). Džejmi nije smeo da se povredi, odsustvuje sa posla ili ga potpuno izgubi i tako liši svoju porodicu i sebe kaše sa stola.

I tako je Džejmi postao deo korpusa koji je doveo do profesionalizacije fudbala (fudbaleri iz siromašnih sredina, nebrojana publika spremna da plati da prati mečeve, vlasnici klubova željni uspeha na terenu i spremni da zbog njega investiraju) i prvih taktičko-tehničkih inovacija.

Kada se fudbal raširio svetom, međutim, njega su pronele socijalne elite – bankari, preduzetnici, bogati trgovci, upravitelji železnica, deca aristokrata koja su odlazila na školovanje van Engleske ili su postajali oficiri njenog Visočanstva raspoređeni u svim krajevima formalne i neformalne imperije...

Oni su se družili sa sebi sličnima i u svakoj zemlji fudbal su prvo igrali oni najbogatiji domoroci. Tek je posle Prvog svetskog rata, kada su se urušile čak četiri carevine koje su održavale ovaj ekonomsko-politički poredak, fudbal u Evropi stigao do svakoga. Zato je i blago kasnio...

U Južnoj Americi, pak, fudbal je odmah pripao radničkoj klasi. Doseljenici iz čitavog sveta su dolazili u nabujale gradove u Brazilu, Urugvaju i Argentini i, patetično koliko to možda zvuči (a ništa manje tačno zbog toga), jedino vezivno tkivo koje su imali bio je fudbal.

Tako je nastala rioplatense fudbalska škola, nazvano po estuaru Rio de la Plata na koji se naslanjaju Montevideo i Buenos Ajres, najnaprednija fudbalska kultura pre Drugog svetskog rata.

Ovde, gde su fudbal podjednako i ravnopravno igrali i potomci crnih robova i pokolenja belih osvajača (dva najbolja igrača Brazila pre Drugog svetskog rata su bili Leonidas da Silva, crnac, i Artur Fridenrajh, polovinom porekla Nemac, koji se toliko stideo one druge, crne polovine, da je opsesivno svim sredstvima pokušavao da poravna kovrdžavu kosu), fudbal se razvijao.

Piramida, odnosno 2-3-5 formacija, ubrzo je postala W-W (2-3-2-3), sa insajd napadačima koji su postali vezni fudbaleri. Ektor Skarone, verovatno prvi plejmejker u istoriji fudbala, izmislio je dupli pas. Sesareo Onsari, Argentinac i fudbaler Urakana, najvećeg malog kluba na svetu, postigao je prvi „olimpijski gol", odnosno gol iz kornera.

Međutim, malo-pomalo, evrocentrični svet je morao da stvori i evrocentrični fudbal. Talenat još uvek šiklja šikanama od Patagonije do Anda i od Kariba do Južnog okeana, ali on sada igra u Evropi. To se desilo postepeno, ali se desilo.

Kopa Libertadores je osmišljen i prvi put igran 1960. godine, pet godina po osnivanju Kupa šampiona, sa osnovnom namerom da Južna Amerika izabere svog predstavnika koji će igrati sa najboljim timom Evrope. Igrati i, svakako u početku, pobediti... Penjarol Roberta Skaronea, Santos Pelea i Lule, Independijente Rikarda Boćinija, Flamengo Paula Sesara Karpeđanija (prvi tim koji je igrao neku od varijacija 4-5-1 sistema sa velikim uspehom)... Spektakularni timovi, najbolji na svetu.

Ali to vreme pariteta je iza nas. Interkontinentalni kup, a sada i Svetsko klupsko prvenstvo, je ritual, obred koji služi da potvrdi koliko je evropski klupski fudbal iznad bilo kog drugog fudbala na planeti. Argentina je dala devet šampiona sveta do 2004. godine, Brazil šest, koliko i Urugvaj. Italija je imala sedam pobednika Interkontinentalnog kupa, koliko Nemačka i Španija zajedno. Imajte u vidu, okršaji nisu uvek igrani u Japanu, već su igrani na bazi dvomeča, odnosno sa po jednim duelom u Južnoj Americi i Evropi.

Zbog svega toga je utakmica iz 2000. godine toliko posebna. Ona je graničnik i čekpoint. I posle toga su timovi iz Latinske Amerike (Kopa Libertadores su sve do nedavno igrali i meksički klubovi) pobeđivali evropske (poslednji put je Korintijans, popularni Timao, koji je vodio sadašnji selektor Brazila, bio uspešniji od Čelsija 2012. godine), ali nijednom nisu bili bolji. Nije to bio ni Sao Paolo 2005. godine, nije to bio ni Internasional 2006. godine. Ni blizu.

E, Boka juniors je bila bolja, očevidno bolja, od Real Madrida te 2000. godine.

Svakako nije trebalo da bude. Real Madrid je, posle tridesetak godina, postao šampion Evrope, savladavši patološkog gubitnika finala Juventus.

„Los Blankosi" su decenijama služili kao kulisa, pa i rekvizit, u trijumfalnim pričama evropskih klubova.

Čak i čuveni La Quinta del Buitre tim Reala iz osamdesetih godina, prvi koji je pet puta zaredom bio šampion, prvi koji je postigao više od 100 golova u sezoni (107), tim u kome su igrali momci iz Realove škole (Emilio Butragenjo je Lešinar – Buitre – sa početka paragrafa), ali i Ugo Sančes i Horhe Valdano, nije dospevao do vrha Evrope.

Ali onda su se titule vratile. Kažemo titule, jer je trijumfom nad Valensijom 2000. godine Real Madrid stigao do drugog sastanka sa ušatim gralom u tri godine.

Florentino Peres je pokrenuo svoju viziju neogalaktikosa, po uzoru na Realov tim iz pedesetih. Luis Figo je došao iz Barselone, za šta je dobio veću sumu novca nego ijedan fudbaler ranije – a i svinjsku glavu pride.

Danas je Svetsko klupsko prvenstvo dosada, neprijatnost za prvaka Evrope, muva u potažu. Daleki put i igranje sa nedoraslim timovima.

Tada je to bila prilika Peresu da osvoji azijsko tržište, pre 18 godina još uvek delimično fudbalom netaknut pejzaž. Valjalo je briljirati, zadiviti, očarati, a onda tu magiju prodati.

Zidanes y Pavones se zvanično zvala Peresova politika. Jedna globalna zvezda, jedan dečak iz omladinske škole. O, kako će samo slatko sve to biti...  S tim da, sada znamo, neće.

Zapravo, Boka Juniors je bio tim i klub koji je ulazio u svoju najuspešniju eru.

Boka Juniors je imala svog mecenu, Maurisija Makrija. Čovek izabran da bude predsednik najpopularnijeg fudbalskog kluba u zemlji u kojoj je fudbal popularniji od fizioloških potreba shvatio je da je neophodno da potpuno promeni način na koji se diše u bariju La Boka.

U poslednjih pola veka Boka Juniors se ne može smatrati ni izbliza bogatim klubom, ali sredinom devedesetih problemi su bili baš zjapeći.

Stoga je Makri radikalno izmenio poslovni model. Tačnije, uveo je jedan.

Profesionalni menadžment je počeo da rukovodi klubom kao preduzećem, koje je i dalje ostalo neprofitna organizacija, u skladu sa zakonom u Argentini. Decentralizovan je sistem prodaje ulaznica, a smanjen je i uticaj koji su na prodaju imali viđeniji članovi Bokine bara brave (isto što su i torcide u Brazilu ili ultrasi u Evropi).

Reorganizovan je i rad sa mladima, a krenulo se u zgrtanje najizraženijih talenata iz klubova iz čitave zemlje. To će se pretvoriti u 100 miliona evra od kasnijih prodaja fudbalera tokom 12 Makrijevih godina (u vreme kada su i cene fudbalera bile, nećemo reći umerenije jer bi to značilo da ne shvatamo osnovna pravila po kojoj funkcioniše nevidljiva ruka tržišta, ali svakako manje).

Makri je Interkontinentalni kup video kao priliku da svetu pokaže uglačano čedo Južne Amerike, koje je bilo u procesu osvajanja 16 trofeja u pomenutom periodu. Na kraju, Makri će, sam uglačan uspehom kao peskom pročišćenja (da parafraziramo Stivena Kinga), postati gradonačelnik Buenos Ajresa 2007. godine. Ali prvo je valjalo postati šampion sveta...

Trener Boke tog 28. novembra 2000. godine bio je Karlos Bjanki, brat blizanac Larija Dejvida (šalimo se, nisu blizanci, samo su braća – šalimo se opet, nisu ni braća, ali pogledajte ih samo...).

Nikada možda nije bio duhovit ili telegeničan poput svog brata (ne, stvarno, nisu braća, ali pogledajte ih još jednom...), ali je veoma interesantan trener.

Bjanki je vodio Velez Sarsfild do titula prvaka Argentine, Južne Amerike i sveta, a u Boku je stigao posle relativno neuspešnog trenerovanja u Romi.

Pred sobom je imao zadatak da usaglasi, prvo antagonizmu a potom i čistom animozitetu sklone Martina Palerma i Huana Romana Rikelmea. Obojica imaju statute na stadionu Boke, obojica su volela i vole Boku, ali svaka sličnost tu prestaje. Prvi je srce, drugi je mozak. Prvi je pragmatičan, drugi je esteta (football for art's sake, da parafraziramo sada parnasistu Teofila Gotjea).

I pre nego što su se zamrzeli, verovatno posle meča sa Fluminenseom u polufinalu Kopa Libertadores godinama kasnije, nisu se voleli. Ali su funkcionisali.

Zapravo, tog dana u Japanu, El Titán je dao dva gola. Rikelme je, pak, bio daleko najbolji igrač na terenu.

Boka je igrala u bazičnom 4-3-2-1 sistemu, ali tako što je Rikelme samo počinjao na levom boku, pošto je sve vreme ulazio unutra, igrajući između linija Reala. Princip ulaska u prostor umesto čekanja u njemu je nešto na čemu je, recimo, Mesut Ozil izgradio karijeru.

Delgado je, pak, počinjao na desnoj strani ali se kretao vertikalno, pridodajući se napadu kao takozvani shadow striker (jedan od tri tipa „lažne desetke"). Sistem je, tako, postajao klasični argentinski 4-3-1-2, ustoličen još na Mundijalu 1966. godine.

Real Madrid je, sa svoje strane, igrao asimetrični ali moderni 4-3-3, sa Gutijem koji nije bio ni blizu levog boka, praveći prostor Robertu Karlosu koga je zapravo i suludo zvati bekom. Visente Del Boske je, tako, samo pratio trend u evropskom fudbalu između dva kontinentalna šampionata (onog 1996. godine i 2000. godine), koji je doneo prevlast modernom varijetetu 4-3-3 sistema, kao i njegovom najbližem rođaku 4-2-3-1 sistemu, u kome su, recimo, igrali tri tima u polufinalu šampionata u Holandiji i Belgiji.

Bjankijeva ekipa je konceptualno bila „slomljena". Model slomljenog tima osmislili su Italijani krajem devedesetih, a mogli ste da ga vidite u, recimo, Juventusu, gde su sedmorica defanzivnih igrača pravila platformu sa Zidana, Del Pjera i Inzagija.

Isto tako je igrala i Boka, de fakto u 7-1-2 sistemu. Prve dve linije su bile veoma defanzivne, uporne i disciplinovane. Dosta.

Nisu tražili prostor jer im nije bio potreban. Nisu ga dozvoljavali Realu. Dosta.

Jedna od fudbalskih tajni je i ta da su kontranapad i brzi napad toliko uspešni zato što ekipa brani mali prostor, a da, kada konačno uzme loptu, napada veliki prostor. Boka je to koristila savršeno i posle 12 minuta je vodila sa 2:0.

„Počeli su mnogo bolje od nas, što je imalo velike posledice", priznao je posle Del Boske.

Južnoameričko „goooooooooooooooooooooooooollllllllll" je tradicija, nešto što komentatori vežbaju. Tradicija je zato što, u nekim starijim danima, komentatori na stadionu nisu uvek mogli da vide ko je postigao gol, pa bi prolongiranim vikanjem ostavljali sebi vreme da to i saznaju, pre nego što i konačno saopšte svojim slušateljima.

Ali usklik posle drugog gola Palerma bio je drugačiji. Iskidan. Kao da je potekao iz grla tinejdžera koji radi u svakoj radnji u koju uđe Homer Simpson. Zapravo je potekao iz grla osobe koja nije sasvim verovala u ono što vidi. Boka vodi. Sa 2:0. Protiv Real Madrida. Posle 12 minuta!

Real je postigao gol nedugo zatim, ali tu je i stao.

Rikelme nije igrao odbranu tog dana. Pitanje je da li je tokom svoje karijere sakupio 90 minuta angažovanog igranja fudbala u trenucima kada njegov tim nije imao posed. Ali je davao ritam utakmici, usporavao ga kada je bilo neophodno predahnuti, menjao uglove napada, čuvao loptu u prostorima ne većim od traktorske kabine... Bila je to njegova utakmica. Kada bi igrao dobro, svaka je bila, zapravo.

Kada smo već kod toga, zaboravite iskaz na početku prethodnog paragrafa. Rikelme jeste igrao odbranu tog i svakog drugog dana. Ne kao Paolo Maldini ili Armando Piki, već na drugi način. Odbrana nije najbolja odbrana, kao što ni napad nije najbolja odbrana (oduprite se klišeima). Posed je najbolja odbrana, a niko ga nije čuvao bolje od Rikelmea.

"Ovo nije samo za Boku. Ovo je za celu Argentinu. Pokazali smo da se najbolji fudbal na svetu igra u Argentini", rekao je Bjanki posle meča.

U redu. Ali tu je bio kraj. Boka će još jednom postati šampion sveta, ali, opet ćemo ponoviti, nikada više neće biti najbolji tim sveta. Rikelme će otići, kao što danas svi odlaze. Ne samo u Evropu, već i u Kinu, MLS, meksičku Ligu Eme Ekis... Fudbal je toliko centralizovan, kvalitet toliko skvrčen u nekolicini klubova, da je čak i Liga šampiona, otprilike do četvrtfinala, tek protokolarno takmičenje.

Boka Juniors je tog 28. novembra 2000. godine bila najbolji tim na svetu. Verovatno već 29. novembra to više nije bila. Nikada viće i neće biti...