Балада о последњем уметнику

Стоји у гомили која се надима и поскакује од буновног славља, али сасвим је јасно да је он њен центар. Честита и прима честитке. Међутим, не смеје се као и сви остали. Његова гестикулација није подједнако условљена налетима усхићења. Мисли га гребу. Он иначе увек делује као да зна неку страшну тајну, и да се свим силама труди да је никоме не каже, али ово је другачије. Ово није његова уобичајена меланхолија.

Дубоке очи сада су савршена корита за сузе које ни сва брисања рукавом овога света не могу потпуно да сакрију. Аргентинос Јуниорс се вратио у реформисану прву лигу Аргентине. Хуан Роман Рикелме је испунио задатак који је поставио пред себе када се вратио у клуб у коме је играо као дечак, али не може да буде и није потпуно срећан. Песма "инћаде" спушта се са трибине стадиона "Дијего Армандо Марадона" у скромном барију Виља Генерал Митре у централном делу Буенос Ајреса, милозвучнија од било чега што имате на свом преносивом музичком уређају. Али њему, продуженој ноги навијача на терену, играчу који је увек ђускао у њиховом ритму и на начин њима најдражи, она сада помало смета. Бреца се од ње, као да је у питању ветар који га шиба по мокрој кожи.

Још увек размишља о том 90. минуту утакмице против екипе чије име никада нисте, и вероватно никада нећете чути – у овој причи је свакако неважно. Тада га је тренер, поштујући куртоазију и фудбалску конвенцију, извео из игре. Протокол треба испоштовати, а он заповеда да се са оваквим фудбалером треба поздравити. Рикелме је напустио терен и одгегао се као малаксали милонга плесач до клупе за резервне играче. Вероватно се никада више неће вратити.

Ово је опроштај од једног величанственог фудбалера. Али, много више од тога, ово је опроштај од једне идеје и једног концепта. Јер, Рикелме је тог дана, као уосталом током већег дела живота, носио број десет на леђима. И то је оно што је најважније у свему овоме.

Фудбал није егзактан спорт, није чак ни рационалан, али то не значи да су бројеви сасвим небитни. Бројеви могу да буду јако важни, барем то важи за оне на дресу. Тешко је замислити фудбал без њих. Они, међутим, нису одувек били ту. Баш као и три бода за победу, црвени и жути картони, измене (први пут примењене у квалификацијама за Мундијал 1954. године, на помало шизофреној утакмици између Западне Немачке и Сарланда), голмански простор (па и сами голмани) и додавање унапред, бројеви су дошли успут. Промолили су се из хаоса првобитног фудбала и помогли му да се развије.

И чим су се појавили постали су јако важни. Да, идентификовали су играче, али су почели да раде и много више од тога. Говорили су шкакљиве, али увек поуздане појединости о својствима сваког од њих понаособ. Било је довољно да погледате његова леђа и знали сте шта можете да очекујете од фудбалера, шта он уме, шта ради добро, а шта би требало да избегава. Ово је понекад умело да има и комичне реперкусије.

Када је енглески ФА, тада, као и данас, вероватно најутицајнији национални савез, увео као обавезне бројеве на дресовима 1939. године, заборавио је, или једноставно није приметио, да је W-M систем заменио пирамиду (2-3-5) као основни модел поставке тимова. Центар халф (централни играч на средини терена) постао је дефанзивац, односно централни или трећи бек. Међутим, несвесни велике промене, они су му наменили дрес са бројем пет, због чега се и данас штопери у већем делу света поистовећују управо са овим бројем. Ово је разлог и што неки до данас настављају да централног бека називају центар халфом, што је, наравно, фундаментално погрешно.

Дакле, играчи су остварили посебну везу са бројевима. И више од тога. Играчи су били бројеви. А нико више него онај фудбалер који је носио дрес са бројем десет. Он је постао највољенији фудбалски син, али вероватно и најмање схваћен.

Да бисмо уопште почели на прави начин да га разумемо, мораћемо да скокнемо неколико деценија уназад. И мораћемо да скокнемо до Месеца.

Слетање посаде Апола 11 на површину Земљиног сателита био је први велики глобални догађај телекултурног доба. Други велики глобални догађај телекултурног доба било је Светско првенство у Мексику, одржано мање од годину дана касније.

Мали кораци Нила Армстронга и скраћени корак Карлоса Алберта пред ударац за четврти гол у финалу на стадиону Астека били су предодређени, од самог момента дешавања, да унедоглед буду репродуковани и препричавани, у безбројним формама. Никада раније догађаји нису имали толику непосредност утицаја, толики универзални значај, а то беше тако, наравно, због тога што их је истовремено видео огроман број људи. Али ово је тек мали део запањујуће повезаности која постоји између два подухвата који се сматрају апогејима прошлог века у својим областима.

За почетак, у оквиру припрема за шампионат, Бразилци су прошли ни мање ни више него Насин тренинг програм. Даље, крај Корејског рата означио је почетак дугог економског бума у Сједињеним Америчким Државама, који је трајао све до средине седамдесетих година. Он је, сасвим јасно, финансирао амерички свемирски програм. Он је такође и отворио тржиште за сирове бразилске материјале, што је највећој земљи Јужне Америке омогућило раст запослености и повећање примања, што је опет довело до повећања потрошње. То је проузроковало стварање урбане средње класе, али и велику диспропорцију између квалитета живота у градовима и руралним крајевима. Велике миграције становништва и експанзије фавела биле су неминовне.

Ово ће сада зазвучати сурово, ваљда као и све истине, али управо су ово савршени услови за фудбал. Постојало је довољно богатства да се одржава фудбалска инфраструктура, али и довољно сиромаштва да се одржи социјална продукција индивидуалног талента, оног који не настаје у хладовини академија него у каљугама и прашини улице.

Американци су победили Совјете у свемирској трци, Бразил је победио Италијане у финалу турнира, али њих више нико не спомиње. У случају освајања Месеца то је добрим делом разумљиво, јер га је лакше представити као узвишени подухват, остварен, не над овоземаљским и опипљивим противником, већ против ванземаљских препрека, а за општу добробит човечанства. Али тако је, ваљда због начина на који је остварен, почело да се гледа и на тријумф Бразила. Био је то фудбал толико леп да је једноставно морао бити за добробит човечанства.

Ипак, оно што је свакако најупечатљивије, јесте илузорна природа будућности коју ова два догађаја најављују. Пеле, Тостао, Ривелино, Жерсон, Клодоалдо, Жаирзињо, у бљештавим дресовима, лансирани сателитима у дневне собе милиона људи широм света, и то у техниколору, деловали су као пуномоћници судбине. Они су били играчи препуни вештине и нису били стидљиви када ју је требало демонстрирати, али у њиховој игри, барем се чинило, било је још нечега осим егзибиционизма. Била је то скоро као нека жеља да се не говори само о себи, него да се каже нешто и о фудбалу, да се он велича, да му се нешто поклони, да му се врати за све срећне тренутке које је он њима пружио. На крају крајева, не можете бити најбољи на свету у нечему а то не волети, и то је полазна основа за игру која је омађијала свет.

Међутим, они нису били апостоли једног новог доба, каквим су се чинили, већ избеглице из старог света. И као што нема људских колонија и насеобина на Месецу, Марсу, Кеплеру 22-б или Татуину, тако је и фудбал остао прикован врло приземним тежњама. Фудбал какав су тада играли Бразилци престао је да буде могућ.

Турнир у Мексику, због врућине и надморске висине, онемогућавао је пресинг или било који вид организованог затварања противника. Последњи пут на једном великом турниру било је простора и Бразил је имао савршено склопљен тим да би га искористио. Никада више таленат неће бити пуштен да неспутан тумара тереном. Аргентинци су 1978. године играли овај фудбал без брњице, али то су били само спорадични бљесци. Бразил је то покушао још само једном, 1982. године, али је спектакуларно омануо.

У Европи, систем је већ почео да влада, али и да односи прве жртве.

Врли нови свет

Физиономија фудбала је увек зависила од размимоилажења и сучељавања опречних сила и тежњи. Техника насупрот физичке припремљености, лепота против цинизма, индивидуално контра колективног, прагматичност наспрам идеализма, рад као контраст таленту. Пермутације и преламања ових вечитих вредности су разлог што еволуција фудбала никада не престаје, али и разлог што она није линеарна, па чак ни циклична, већ често потпуно насумична.

Прва интернационална утакмица, одиграна 1872. године, између изабраних тимова Енглеске и Шкотске, може да се посматра као полазиште овог вртлога. Иако је меч завршен без победника и голова, сматран је изузетно занимљивим јер је демонстрирао два потпуно супротна схватања фудбала. Енглези, на терену постављени у, гледано са ове дистанце, сулудој 1-2-7 формацији, играли су скоро без икакве интеракције. Све је било подређено дриблингу и експлоатисању очигледне физичке доминантности. Били су уверени да је њихов начин исправан, не само са спортског, него и моралног становишта. Додавање је сматрано готово кукавичким.

Шкоти су били мало просвећенији. Знатно лакши и агилнији, своју игру су базирали на пасу и колаборацији. Зато су и играли у донекле умеренијој 2-2-6 формацији (неко би помислио да би меч са укупно три дефанзивца требало да изнедри макар један гол).

Ни остали нису видели додавање као нешто што треба анатемисати, па се шкотска игра, како је названа, брже раширила. Џими Хоган, Енглез ирског порекла, њен је највећи ауторитет. Радио је и држао предавања у Аустрији, Мађарској, Немачкој, Швајцарској.

Опште је победило детаљно, суптилно је надјачало драматично, па је игра пасом прихваћена као стандард. Неки од највећих тимова – аустријски Wunderteam, Динамо из Москве из четрдесетих, мађарски Aranycsapat – део су овог континуума. Сваки од њих је, са различитим степеном разумевања далекосежности својих поступака, допринео стварању система.

Међутим, фудбал је и даље био сукцесија индивидуалних борби. Сви су играли одбрану "човек-човека", што је, осим што је умело да буде рестриктивно и репресивно, спречавало пуно срастање саиграча у једну целину. Сада је дошао ред на Бразилце да припомогну.

Изидор Дори Куршнер, један од падавана Џимија Хогана који је наставио дисеминацију његових идеја, донео је W-M у Бразил и тако покренуо процес модернизације фудбала у земљи у којој своју репрезентацију сада називају Pentacampeão (петоструки шампион).

Ипак, ти успеси су били још далеко 1950. године. На Мундијалу који су организовали, постигли су 22 гола на шест утакмица, али су били избезумљени због она два која им је дао Уругвај пред званично 173.850 гледалаца у последњој утакмици последње групне фазе такмичења. Када је већ тако, природно је било да се окоме на главни недостатак у својој игри, а то је, сматрали су, крта одбрана. Решење су брзо нашли.

Прво је Мартим Франсиско, надовезујући се на раније успостављену преправку W-M система која је у Бразилу била позната као "дијагонала", у својој екипи Вила Нова повукао још једног играча из маневра и од њега направио онога кога и данас зову quarto zagueiro, односно четврти дефанзивац (да, Бразилци, ти принчеви лепршавости, први су играли са четири фудбалера у задњој линији). Ово је рашчистило шипражје и прокрчило чистину за још једну важну модификацију.

Зезе Мореира је са Флуминенсеом, а затим и са селекцијом Бразила на Мундијалу 1954. године, увео зонску одбрану, чиме је елиминисао потребу за бесомучном јурњавом за додељеним противничким играчем – принципом због кога су се Бразилци највише и скљокали у мечу са Уругвајем. Овај рафиниранији механизам брањења условио је да игра без лопте не буде индивидуалистичка, већ униформна и обједињена. Та свест, уз напретке у физичкој моћи фудбалера кроз прогресивнија схватања тренажних принципа, исхране и спортске науке (легалне и нелегалне), донела је пресинг, високу задњу линију и агресивну офсајд замку (офсајд замку која је постала редундантна после амандмана офсајд правила из 2005. године, али то је већ једна друга тема...).

Пресинг је променио комплетну динамику самог фудбала, која је до тада личила помало на ону коју имамо у ватерполу или рукомету, у смислу да су екипе напросто остављале простор једна другој и смењивале се у нападима. Сада је простор постао нешто што се може контролисати, смањивати и повећавати по потреби, а да би се то постигло играчи су морали да се крећу у синхронизованим групицама.

Све компоненте за стварање система коначно су биле ту. Остало је још само да их неко састави и нормира.

Валериј Лобановски се тек формирао као личност у време када је Совјетски Савез отворио прву нуклеарну електрану, послао Спутњик у свемир, а сам Кијев, град у коме је рођен, био признати светски центар развоја информационих технологија. Један од ранијих прототипова персоналног рачунара развијен је у кибернетичком институту баш у овом граду. Вођен овом манијом технолошког прогреса, али и сопственим аналитичким и ка перфекционизму усмереним умом, Лобановски је фудбал почео да гледа другачије него други.

За њега, фудбал је био систем од 22 елемента – два подсистема од 11 елемената – који се кретао унутар дефинисаног подручја (терен) и који је био подвргнут разним ограничењима (правила игре). Још важније од овога, открио је да је ефикасност сваког од ових система већа од збира ефикасности јединица које га сачињавају. Фудбал, закључио је напослетку, је мање зависио од тих индивидуалних јединица, а много више од веза и коалиција међу њима.

И то је било то. Ово је био Рубикон. Тачка без повратка. Фудбал је одрастао.

Перкусије, трубе, тромбони, гонгови и тубе. Ако је икада постојао тренутак за фанфаре, овај је тај. Систем је званично стигао. Никада се важнији изум није појавио у фудбалу, нити ће се вероватно појавити.

Ствари су морале да се промене. И промениле су се баш пуно. Фудбал, да употребимо каубојску терминологију, више није био довољно велики за све. Ново је морало да потисне старо.

Како је бритка сабља постала швајцарски ножић

"Фудбал је као авион", објаснио је Виктор Маслов. "Како се брзине повећавају, тако се повећава и отпор ваздуха. Због тога морате да учините главу што аеродинамичнијом."

Овако је благи Рус, који је у осмишљавању 4-4-2 формације мало претекао Алфа Ремзија, најавио тимове са само једним истуреним играчем. Али још непосредније, он је овим најавио крај традиционалних крила. То је и разлог што је из кијевског Динама најурио његову велику звезду, фудбалера који је играо на левом боку и кога су због начина на који се лопта сједињавала са његовим стопалом звали "Узица".

А опет, управо је он, Валериј Лобановски, уметник некада знан као Узица, без имало самилости озваничио њихов смак када је као тренер етаблирао систем. "Валериј Лобановски фудбалер не би могао да игра код Валерија Лобановског тренера", рекао је једном.

Разлог је јасан. Њихово умеће је припадало препотопском свету. Стенли Метјуз је био играч који је противнике претварао у камен, а Мане Гаринча је и сирени могао да протури кроз ноге. Али они више нису имали простор за убрзање неопходан да би њихова техника дриблинга дошла до пуног изражаја. Наука је неповратно развејала њихову магију, а индустрија уништила њихов хабитат. Постали су сирочад прогреса.

Међутим, нису били сами. Жанр фудбала се променио и у њему, након класичног крила, изгледало је да више неће бити места ни за класичног плејмејкера.

Током доброг дела деведесетих година прошлог века деловало је да је фудбал зашао у граничне области негативности из којих није било излаза. Тријумф нимало упечатљиве репрезентације Немачке на Мундијалу 1990. године пратила је победа поражавајуће функционалне селекције Данске на Европском првенству две године касније – Данске која није ни требало да се нађе на поменутом турниру.

Бразил је онда освојио Светско првенство 1994. године на најмање бразилски од свих начина, пеналима након утакмице без голова са Италијом, са два разарача на средини терена у виду Дунге и Маура Силве. На том турниру, први пут након 1938. године, појавила се селекција Норвешке, предвођена Егилом Олсеном. Он је био велики пропагатор идеја Чарлса Рипа, официра РАФ-а који је, на штету која још дуго неће бити санирана, обликовао врло утицајну школу мишљења у енглеском фудбалу. Рип је у својим статистичким прорачунима дошао до "закључка" (не постоје знаци навода довољно велики да укажу на сву бесмисленост његовог учења) да је посед лопте контрапродуктиван, односно да идеалан напад не би требало да има више од три додавања. Овај изразито директан и вертикалан фудбал, у коме је лопта летела тако високо да се на земљу враћала посута ињем, донео је Норвешкој у једном тренутку друго место на Фифиној ранг листи.

Егил Олсен је, опет, сам дошао до неких својих „закључака" (истоветни проблем са неадекватношћу наводника). За њега, посед је морао да буде кратак јер је био опасан. Греши онај ко има лопту, а после грешака се примају голови. Уосталом, много је важније за исход где се лопта налази на терену од тога код кога се налази. Идући и сам за статистиком, открио је да су веће шансе да екипа постигне погодак, пре него што лопта напусти игру, ако се она налази код голмана ривала него код сопственог голмана.

Олсен, кога су, можете ли то да замислите, звали Drillo током играња због способности дриблинга, налагао је тако да се лопте константно убацују у bakrom – простор иза последње линије ривала – који су онда кретањем нападали и његови офанзивни фудбалери.

Онда, као да све ово није било довољно, Немачка је освојила континентални шампионат 1996. године играјући у формацији са пет дефанзивних фудбалера које је штитио још један дефанзивни везни. Да не говоримо да им је титулу донела абоминација у финалу која се звала златни гол у продужетку.

Чинило се да се фудбал предао. Да није постајао само превише прагматичан, већ скоро нихилистичан. Али онда, као у обрту у најбољој Дизнијевој традицији, нешто се променило. Европски шампионат 2000. године (до данас последњи на коме је играла и наша репрезентација) био је сензационалан. И не само то. Све четири екипе које су играле полуфинале наступале су са плејмејкерима иза нападача – Зинедин Зидан, Денис Бергкамп, Мануел Руи Кошта и Франческо Тоти.

Такође, већина екипа је играла у подврсти 4-5-1 система (у овом случају то је био 4-2-3-1, али је касније све више поклоника добијао и модерни 4-3-3), што значи да су играли и са крилима. Чинило се да су се уметници вратили. Кажемо чинило, јер је брзо постало јасно да то нису били исти они боеми из давнина.

Тренери су прихватили да је немогуће извести на терен потпуно механизоване тимове и да је неопходно доћи до детанта између система и импровизације. Такође, сама дефанзивност фудбала учинила је неопходним играче који неће само покушати да пробију противничке линије, већ ће их насамарити, намамити их да гледају на једну страну док их они заобилазе на другој.

Десетке су полако постајале део система, уместо, као некада, да лебде одвојене од њега. Италијани су у ту сврху у касним деведесетим годинама развили концепт "разбијеног" или "раздвојеног тима". Најпростије речено, седам дефанзивних играча обезбеђивало је три офанзивна. Рома Фабија Капела је играла са Франческом Тотијем иза Паула Сержа и Марка Делвекија. У Јувентусу, Зинедин Зидан је играо иза Алесандра Дел Пјера и Филипа Инзагија, а чували су их Едгар Давидс, Дидије Дешам, Антонио Конте и Анђело Ди Ливио.

Еме Жаке, селектор Француске, на Мундијалу 1998. године је одабрао исти модел и, играјући у чувеној јелки (4-3-2-1 формацији, још једној варијанти поставке са пет везних играча која је у Европи постала популарна крајем осамдесетих и почетком деведесетих), ушушкао је Зидана и тиме му дозволио врло велики степен слободе у игри. Поред њега је стајао Јури Ђоркаеф, још један маштовит фудбалер, а испред по многима најгори нападач који је икада освојио Светско првенство, Стефан Гиварш. Иза њих су били стационирани дефанзивно усмерени Дидије Дешам, Кристијан Карембе и Емануел Пети.

Након Зидана, Француска није имала пар екселанс десетку. Након Руија Коште, није је имао ни Португал. После Дениса Бергкампа, и у мањој мери Веслија Снајдера, ни Холандија више није имала таквог играча. Након Франческа Тотија неће га имати ни Италија. Мајсторство и таленат су и даље ту, али су се трансформисали.

Крила су се вратила, али промењена. Они су и даље атрактивни и убојити као њихови преци, али они су и тркачи, у великој мери и дефанзивци изражене позиционе дисциплине и тактичке јасновидости. Двојица најбољих фудбалера света, Лионел Меси и Кристијано Роналдо, почели су каријере као версатилна крила која су најопаснија када са лоптом, са бока, уђу унутра и одатле шутирају или асистирају.

Мало је и оних једнодимензионалних нападача из ранијих времена. Они су способни да донесу победу у понекој утакмици, али спречавају екипу да игра квалитетан и течан фудбал. Због тога су данас осуђени да буду вечити план Б (Ћићарито, Мајкл Овен у другој половини каријере...) или да играју у екипама лимитираних амбиција.

Модерни нападач оне највише класе мора да буде еклектични спој. Он је хибрид некадашњих нападачких дуета, нарочито из 4-4-2 формације, када су популарна партнерства била "велики нападач – брзи нападач" или "креатор – голгетер". Дидије Дрогба и Дијего Коста су пример мешавине овог првог, док су Тијери Андри и Давид Виља комбиновали најбоље карактеристике овог другог орташтва. Златан Ибрахимовић је фасцинантан као фудбалер баш зато што је он фузија толико различитих карактеристика и способности. Он је снажан, може да скочи, може да прими лопту окренут леђима голу, може да је прими у простору, решава ситуације испред гола (на који само начин то ради...), али и припрема исте те ситуације саиграчима.

Баш тако, ни плејмејкери нису заправо нестали, већ су се адаптирали. У тежњи да се уклопе у систем, а да притом не буду систематизовани у мери да постану предвидиви, и они су постали свестранији. Не постоји више плејмејкер који је само виртуоз. Он мора да буде чврст, брз, спреман да трчи без лопте у фазама напада и офанзивне транзиције, али и способан да лопту отме у фазама одбране и дефанзивне транзиције.

Ариго Саки, чији ултрасистематизовани Милан са краја осамдесетих година представља последњу велику фудбалску револуцију пре Пепа Гвардиоле и његове Барселоне, био је тренер са изразито нападачким схватањима. Међутим, он је имао врло труцкав однос са Робертом Бађом, који није био спреман да се беспоговорно потчини потребама система. "Добар фудбалер не мора неопходно да буде и добар играч", говорио је Саки.

Универзалност је једна од највећих и најдуготрајнијих тенденција у фудбалу. Карлос Алберто Пареира, селектор Бразила 1994. и 2006. године, предвидео је дан када ће тимови играти у 4-6-0 формацији. Многи тимови – Барселона, Шпанија, Спалетијева Рома, Манчестер Јунајтед са Алексом Фергусоном – већ су играли без нападача.

Да би ово функционисало, а када се то догоди делује апсолутно фантастично, фудбалери, оних шест (или седам у случају Блаугране) који се непрестано ротирају и смењују у простору, морају да буду спремни да обављају огроман број радњи.

И због тога је Хуан Роман Рикелме тако важан. Он је последњи прави fantasista. Његово име је борбени поклич коначног јуриша једне поражене идеологије.

Он је уопште и опстао оволико дуго само због дубине и недвосмислености односа који Аргентинци имају са десеткама. Када је селектор Хуан Карлос Лоренсо на Мундијалу 1966. године успоставио 4-3-1-2 формацију, која се и даље сматра класичном аргентинском формацијом, enganche (онај који спаја) је постао њихова опсесија. Наравно, плејмејкера је било и раније (La Máquina их је, кажу, имала петорицу), али сада је он био смештен у рупи иза два нападача. Ерминдо Онега је био први, а после их је било још јако, јако, јако, јако, јако пуно. Аргентинци, у производњи ових играча плодни као Понго и Пердита, били су опчињени и култ је занавек устоличен.

За њих, десетка је несхваћени уметник, тајанствени херој задојен романтичним вредностима. Он мора да види оно што други не виде, да их све повезује, а опет да буде интровертан и отуђен од свих. Аргентински плејмејкер мора да буде и Василиј Кандински и Холден Колфилд.

Нажалост, како је систем постајао распрострањенији и прихваћенији, они су постајали све мање тражени и још мање делотворни. Сетимо се само лимитираног успеха неког од "нових Марадона" који су долазили у Европу. Аријел Ортега, Пабло Аимар, Хавијер Савиола и Андрес Д'Алесандро су беспрекорно талентовани, али не и функционални фудбалери. Остварили су респектабилне каријере, али ниједан од њих није успео у пуној мери да материјализује и развије свој дар.

Рикелме се мучио у Барселони, а онда је блистао у дресу Виљареала, али ни то није могло да потраје. Одгурао је овај тим до полуфинала Лиге шампиона, а онда је напросто колабирао. Када је прилазио лопти пре извођења чувеног једанаестерца против Арсенала, мало ко није претпоставио да ће га промашити. Деловао је као човек који звера у амбис и, испоставило се, управо је то и био. Никада се није опоравио, а касније несугласице са Мануелом Пелегринијем и руководством клуба само су убрзале његов повратак у превољену Боку Јуниорс, његов Шангри-Ла, последње место на свету где је могао да игра фудбал онако како жели и на једини начин на који уме.

У Европи није било места за њега и његов незграпни кас који је чинио да изгледа као да се креће кроз воду док сви око њега јуре на ролерима. Он је самосвојни вођа екипе за коју наступа, који својом селекцијом потеза и решења обликује утакмицу. Збивања на игралишту, када игра добро, постају пројекција њега самога и његове церебралне бриљантности. Али он је такође инертан као радон. Рећи да баш никада не игра дефанзиву било би нетачно, али он ће увек бити последњи који ће потрчати за противничким фудбалером. А то је незамисливо и неопростиво данас.

Рикелме припада времену када је фудбал био као компанија у којој се нико не усуђује да прекорачи границе свог радног места. Дефанзивци су бранили гол, везисти су трчали, нападачи су нападали гол, а плејмејкери су размишљали. А да би то радили, морали су да буду апсолутно слободни, лишени сваке дефанзивне одговорности. Остали су били њихови махачи лишћем.

У епохи система и високооктанског фудбала ствари тако не функционишу. Ариго Саки је говорио да играч своје кретање и позиционирање мора да усмери, не у складу са неким личним нахођењем, већ према лопти, простору, саиграчима и противничким фудбалерима (наглашена оријентација на једну од ових референтних тачака је основ за неку од четири подврста зонске одбране). Све је релативно, ниједна позиција није фиксирана и, оно што је најважније, нико није слободан.

Због овога нама Рикелме, такав какав је, делује на терену не само застарело, већ и нереално. Скоро пикселизовано, као стара видео-игра. Чини се као веродостојан приказ фудбалера колико је и Супер Марио веродостојан приказ италијанског водоинсталатера.

Можете да одлучите да га гледате само као јединку. Можете да га прихватите као фудбалера са много невероватних квалитета и једном веома очигледном слабошћу. И то не би било нетачно, пошто он све то јесте, али не би било потпуно. Када само мало одзумирате, постаје јасно да је он и симбол. Од самог почетка, делује, осуђен је да то буде, као дете поноћи Салмана Рушдија.

Рођен је дан пре него што ће Аргентина освојити прву титулу првака света и већ тада он је безецован. Постаје идеал оденут у схватљиву форму. Рикелме је и беџ оног најпознатијег и најтоплијег клишеа у фудбалу – клишеа истрајности. Када је као мали долазио на тренинге умазан сузама и масницама, тренери су открили да га његов отац, вођа локалне банде у Дон Торкуату, туче и тера да игра мечеве који су служили за нелегално клађење. Тај малишан је касније постао званично најомиљенији фудбалер у историји најомиљенијег клуба у Аргентини.

На крају, опростио се од фудбала на стадиону који носи име највећег плејмејкера од свих, фудбалера коме се неки Аргентинци моле као божанству.

"Он је играч из времена када је живот био спор, а ми износили столице на улицу да се играмо са комшијама", описао га је Хорхе Валдано. Е па, те улице више нема. Рикелме је остао сам и није имао са ким да се игра.

Цела његова каријера делује као петља покушаја без краја да се опкорачи јаз фудбалске историје која га је оставила иза себе. Он је загубљени фудбалски артефакт. Последњи из своје лозе. Везивно ткиво са неким другим временом и, самим тим, са неким другим светом. Важан не само због онога што уме, већ због онога од чега је сачињен и шта представља.

А представља концепцију која је у једном тренутку била велика колико и сам фудбал. Рикелме је проистекао из те концепције и од ње је играчки потпуно саткан. И то мора да значи нешто. Супстанца од које је сачињен мора да нам значи нешто. У супротном, били бисмо као декларисани љубитељ књига који не схвата важност дрвећа.

Тешко је замислити да Рикелме није био свестан овога. Можда је због тога толико често деловао жалосно. Због тога што је био свестан да ће, где год отишао, увек бити на погрешном месту. Био је троми скелеџија између средине и напада, између неопходног и заносног, између прошлог и садашњег – али не и садашњег и будућег. Могуће да га је то једноставно изморило.

Можда је то разлог његове задубљене сете. Можда је то та страшна тајна коју се није усудио никоме да каже.