Najveći šou na Zemlji!

Postoje, otprilike, četiri vrste nacionalnih selekcija na planeti. One kojima je kvalifikovanje na velika takmičenja rutina, praktično sekundarna aktivnost u pripremi za napad na svetski, evropski, južnoamerički vrh. Znate koje su to selekcije.

Tu su selekcije za koje bi kvalifikacioni ciklusi trebalo da budu rutina, razbibriga između takmičenja, ali koje se muče, stižu na velika takmičenja kao ranjeni lavovi koji poslednji stignu nazad u krdo i shodno tome dobijaju najmanji deo gnua. Favoriti koje, shodno ovome, neki previđaju (Argentino, tebe gledamo! Brazile iz 2002. godine, tebe smo gledali!).

Imamo izabrane timove za koje je plasman na Svetsko prvenstvo magičan i predivan događaj, praktično nacionalna katarza (Peruanci, Egipćani, Panamci, i mi se vama radujemo).

Naposletku, imamo timove koji spadaju u neku srednju grupu, koji nisu ni divovi ni gnomi. Tu vam je Srbija. Samo, tu ima i jedan problem. Srbija sebe ne vidi tako. Kolektivni disformični poremećaj. Ma koliko puta odsustvovali sa velikih takmičenja, ma koliko puta na istim primali šest golova u jednom meču, mi smo i dalje uvek u vrhu – po ambicijama, po želji, aspiracijama...

Ali, a ovo je najveći poklon koji fudbal daje, ništa od toga i nije važno. Zakotrljaće se kuglice u rukama legendi, biće izvučene grupe, protivnici će biti poznati. Neki će možda biti veliki rivali (ne samo sportski), kao Argentina i Engleska ili Engleska i Nemačka ili Španija i Francuska ili, pazite sada – Hrvatska i Srbija. Neki, na drugoj strani, će dobiti protivnike koje nikada nisu gledali, za čije igrače nikada nisu čuli. Kaleidoskop mogućnosti koji pruža isključivo najveće takmičenje jedinog globalnog sporta.

Jedno je izvesno. Rusija će u petak prestati da bude koncept, već duhovni dom. Zajednički habitat 32 izabrana tima, ekosistem u kojem su lanci ishrane skovani od neopipljive materije nadanja, volje, sportske sreće.

Ceremonije žrebanja uvek su blago neprijatne procedure, kao školske predstave. Ikone sporta se smenjuju na bini, fudbalski službenici, glasnogovornici i vlastodršci (daleko najgori deo ove predivne igre) i njihovi pokušaji imitiranja nonšalantnosti (što deluje prirodno koliko i rododendron koji pokušava rabonu), nekoliko lepih televizijskih lica i pomenute kuglice koje se izvlače iz šešira, koje ostatak sveta zove lonac.

Međutim, ovaj žreb će biti drugačiji u jednom istinski važnom aspektu. Po prvi put, sastav šešira se bazira na FIFA rang-listi, umesto na geografskom faktoru. (Razgovarali smo sa čovekom koji ovu rang-listu manipuliše primenom matematike, algoritama, formula i simulacija.)

Jedini izuzetak je Rusija, inače 65. tim planete na relevantnoj oktobarskoj listi, koja je kao domaćin dobila mesto u prvom šeširu. Pravilo je da u svakoj grupi može biti samo jedan tim iz svake kontinentalne konfederacije, sa izuzetkom Uefe.

Ranije, timovi ispod prvog šešira su bivali grupisani po geografskom principu, što je dovodilo do neizbalansiranih grupa, pa i takozvanih „grupa smrti" (da li postoji gluplja sportska floskula?). Na sreću, u fudbalu je više nećemo koristiti, jer „grupa smrti" više neće biti, makar ne u meri kao ranije.

Sve mnogo više podseća na proceduru žrebanja u Ligi šampiona, gde je žreb poludirigovan i gde odmah znate da pojedine timove ne možete da izvučete. Brazil, tako, iz drugog šešira može da izvuče Španiju, Švajcarsku, Englesku, Meksiko ili Hrvatsku.

Pitanje je, stoga, koji tim ima potencijal da nadmaši svoj projektovani domašaj? Kostarika je pre tri godine bila u grupi sa tri bivša prvaka sveta (Engleska, Italija, Urugvaj) i, naposletku, bila je prva u toj grupi, da bi je na kraju u četvrtfinalu zaustavila Holandija posle jedanaesteraca.

Verovatno najbolji – a najpotcenjeniji tim – u trećem šeširu je Senegal, koji se vraća na Mundijal posle 2002. godine, kada je savladao šampiona Francusku i na kraju stigao do četvrtfinala, što je i dalje najviši dobačaj jedne afričke selekcije (Pele je rekao da će „veoma uskoro" Afrika imati prvaka sveta – decenije su prošle otkako je to izgovorio).

Kalidu Kulibali, Sadio Mane, Idrisa Geje, Keita Balde su fudbaleri naglašenog kvaliteta i pedigrea i svako racionalan bi želeo da ih izbegne kao protivnika.

Važan faktor u žrebu, koji je takođe zanemaren, jeste da žreb ne određuje samo sa kim reprezentacija igra, već i gde igra. U zemljama koje su velike kao kontinenti (kao Rusija, ili kao što je to bio Brazil), to je poprilično važno. Italija je napravila veliku grešku na prošlom Mundijalu, a sada neće imati priliku da je ispravi, kada je odabrala bazu predaleko od mesta na kojima je igrala mečeve. Njihov meč u Manausu (videćete ga kao tačkicu u moru zelenila) činio je jedno od najnapornijih putovanja, što je doprinelo njihovom ranom ispadanju. Na drugoj strani, sve do meča sa Alžirom na jugu u Porto Alegreu u osmini finala, Nemačka je igrala veoma blizu svoje baze u severnoistočnom Brazilu.

To, svakako, nije jedini razlog što je „Di Manšaft" postao prvi evropski tim koji je osvojio Mundijal u Južnoj Americi, ali nije odmoglo ekipi Joahima Leva.

Rusija, za razliku od tamošnje Premijer lige (SKA je tim iz Sibira, a na gostovanja timovi iz Moskve putuju osam sati avionom), ne nudi podjednako naporna putovanja, ali sličnosti svakako ima. Sankt Peterburg, Jekaterinburg, Volgograd... Nisu blizu. Svaki fudbaler će vam reći da su putovanja veoma naporna i da ih je, ako je ikako moguće, najbolje izbeći.

Ceremonija žreba biće održana u Kremljin palati, odnosno u koncertnoj dvorani iste. Gari Lineker, jedan od najboljih engleskih napadača svih vremena i jedan od najpopularnijih fudbalskih televizijskih lica na planeti, vodiće žreb, što je samo po sebi neobično jer je nekadašnji fudbaler Lestera, Totenhema i Barselone bio deo kampanje da se Engleskoj dodeli Mundijal 2018. godine, a često koristi Tviter da kritikuje čelnike Fife i njihovo delanje i poslovanje.

Uz njega će stajati Marija Komandnaja, ruska fudbalska novinarka, dok će jednočasovni program (sam žreb traje oko pola sata) voditi Ivan Urgant, poznati ruski voditelj.

Lineker i Komandnaja će imati osmoricu asistenata, od kojih će svako biti zadužen za po jednu grupu. To su Loran Blan, Gordon Benks, Fabio Kanavaro, Dijego Forlan, Dijego Maradona (takođe glasnogovornik protiv Fife), Karles Pujol i 91-godišnji Nikita Simonjan, nekadašnji reprezentativac Sovjetskog Saveza i fudbaler moskovskog Spartaka i Ararata iz Jerevena.

Akreditovano je oko 1.000 novinara, a sama dvorana može da primi šest puta više posmatrača. Ceremonija počinje u 16 časova po srednjeevropskom vremenu (18 časova po lokalnom vremenu).

Ono što će oni gledati uživo odrediće nade, aspiracije, strepnje, anksioznosti miliona (milijardi, zapravo, ipak je ovo fudbal) koji će u narednim mesecima maštati o slavi koju samo Svetsko prvenstvo može da donese.

Pa, da počnemo...