Човек који је математиком срушио светски фудбалски поредак

У питању је математика. Формула, ништа више и мање од тога. Бесмислена, али макар веома јасна.

P = M x I x T x C

Систем ФИФА рангирања, чак и брендиран као Coca-Cola FIFA Ranking, није ништа више од тога. То је све што треба да знате. У реду, и ово...

P oзначава број освојених поена у једном мечу. M представља остварени резултат (победа или пораз), I је детерминанта важности меча (од пријатељског сусрета до дуела на Светском првенству), док последње две ознаке служе за диференцијацију снаге противника, на основу положаја на ФИФА ранг-листи и конфедерације из које долазе. Период у коме се врше мерења, односно у коме се сабирају поени, јесте четири године.

M – Тим добија три поена за победу, један за реми. Уколико је све ово одлучено након извођења једанаестераца, успешнији (срећнији) тим добија два поена, пораженом (несрећнијем) остаје један.

I – Пријатељски меч доноси 1 поен. Квалификациони мечеви било које врсте вреде 2,5 поена. Континентална такмичења и мечеви на Купу конфедерација у себи носе 3 поена. Утакмице на Мундијалу доносе 4 поена.

Т – Снага противника се добија тако што се од броја 200 одбије, односно одузме позиција на актуелној ранг-листи. Изузетак је тим који је први на листи, који увек има вредност 200, као и тимови који су рангирани 150. или испод тога. Сваки од њих има фиксну вредност 50.

C – Снага конфедерација одређује се успехом на претходна три Светска првенства, односно бројем победа. Њихове вредности су следеће: Конмебол 1,00, УЕФА 0,99, сви остали (АФК, КАФ, ОФК, КОНКАКАФ) 0,85.

Експлицитно, јасно, неподложно двоструком тумачењу... али, опет, наглашено бесмислено! Како другачије објаснити бројне мањкавости презентоване, од којих је највећа свакако ова последња, у којој је разлика између ОФК-а (Фудбалске конфедерације Океаније) и Конмебола (који регулише фудбал у Јужној Америци) читавих 0,15 поена.

Фудбал је сјајан у Океанији, али рагби фудбал, не association фудбал. Разлика између Тувалуа, Вануатуа, Фиџија, Кирибатија, Тонге и Кукових острва са једне, односно Бразила, Аргентине, Уругваја (скупа девет пута шампиона света), Колумбије, Чилеа, Перуа, Парагваја, Еквадора, па и Боливије или Венецуеле већа је од 0,15. Већа је и од читавих 15.

Дакле, систем је смешан. Али као и неки остарели афрички диктатор (свака сличност са тренутним геополитичким дешавањима је сасвим случајна), оно што је смешно уме да буде и веома опасно.

У реду. Фудбал није егзактан спорт. Због тога је и лакше волети га, прихватити га на нивоу ирационалног много је природније него иједан други варијетет лоптања. Али и таквим, фудбалом се управља на егзактан и рационалан начин. Начин, међутим, који има неке флагрантне и, сасвим искрено, гротескне мањкавости.

Узмимо два бенигнија примера од ФИФА рангирања. Да ли знате како се мери посед тимова током меча? Уз број удараца на гол, то је један од најчешће коришћених фудбалских статистичких параметара – који је, узгред, фундаментално погрешан.

Опта, компанија са највећом базом података у фудбалској васељени, некада је то радила тако што је број пасова једног тима делила са укупним бројем пасова на мечу. То се није показало најисправнијим (постоје краћи и дужи пасови, зар не?), па су прешли на други, актуелни модел. Броје се индивидуални поседи сваког тима и онда се деле са укупним бројем поседа на мечу. И то је оно што гледате током преноса или читате у извештајима и неким анализама.

Али, питате се већ сада и сами вероватно, зар се посед од три паса третира исто као и посед сачињен од 14 додавања? Бесмислено, свакако, али и поред тога одговор је – свакако.

Италијани посед мере временски, али и ту постоји очигледна мана. Они рачунају само време у којем је лопта у игри, али то занемарује чињеницу да један тим увек контролише посед, макар и кроз аут, гол-аут или корнер. То посебно важи за тимове који то раде намерно, дакле слабији тимови или тимови којима одговара резултат.

Вест Бромвич Албион ће дуже изводити слободан ударац него Манчестер Сити, Беневенто ће аут елаборирати темељеније него Јувентус. Опет, бесмисленост овог процеса бројања (у коме се меч третира као шездесетоминутни ентитет, уместо ентитет који траје у просеку 95 минута) као да никоме не смета...

Али ништа није фаличније, а притом са већим утицајем на игру и резултате, од ФИФА ранг-листе. Она је напросто опасна. Тај мистични распоред националних тимова одређује њихове стартне позиције уочи сваког квалификационог циклуса, а доцније и уочи великих такмичења до којих те квалификације воде.

И ту се налази „баг", нимало суптилна грешка у систему коју један човек користи на веома суптилан начин, чиме даје несразмерну предност тимовима који је иначе никада не би имали у некаквом меритократном поретку ствари.

Питајте, чик, Италијане шта знају о томе.

Италијани су студија случаја овог бесмисла. Национални тим земље која је четири пута била првак света, која је фудбала дала геније Ђанија Брере, Виторија Поца и бруталну лепоту његовог „методоа", Ђипа Вијанија и његову вијанему (касније названу катеначо), Арига Сакија, једног од најважнијих фудбалских мислилаца у историји. Земље за коју су играли и у којој су играли Валентино Мацола, Ђани Ривера, Ецио Лоик, Сандро Мацола,Ђузепе Меаца, Силвио Пиола, Гаетано Ширеа, Паоло Роси, Паоло Малдини, Роберто Бађо, Франко Барези, Ђиђи Рива, Ђакинто Факети, Франческо Тоти, Алесандро Дел Пјеро, Ђанлуиђи Буфон, Андреа Пирло (најбољи ређиста свих времена, чији је деда, Ром, по доласку у Италију из источне Европе од духовитих – не заиста духовитих – цариника и нотара добио име Пирло, од речи pirla, које значи д...џија).

У сваком случају, Италија је племство. Ако не најбоља, онда најнапирлитанија и најнаочитија гомила на сваком Светском првенству. Кажемо сваком, јер су пропустили само једно (1930. их је мрзило да се појаве, као углавном и многе друге – још један разлог због кога многи фудбалски турнир на Олимпијским играма у Амстердаму 1928. године сматрају првим правим глобалним шампионатом јединог правог глобалног спорта), и то оно у Шведској 1958. године, када су Пеле, 4-2-4 формација и зонска одбрана омађијали свет.

Е, ове године Италија је до Светског првенства морала кроз групу са Шпанијом, зато што је била у другом шеширу уочи жребања. Зашто, побогу? Играли су финале Европског првенства 2012. године, а победили су у обе квалификационе групе (црта је подвучена 2015. године).

Па, њихов проблем су биле пријатељске утакмице, које су Италијани схватили лакрдијашки. Дилетантски, чак.

Играли су 21 сусрет ове врсте и победили у само пет, играјући нерешено са Луксембургом (!) и Хаитијем (!!!). То, уз лош одабир противника у погрешном тренутку, допринео је томе да Италија буде слабије рангирана пред жреб од Словачке, Аустрије, Велса и Румуније.

Људи који воде италијански савез очигледно нису схватили како функционише систем (нити да после Антонија Контеа не можете као селектора да доведе тренера чији је највећи глобални домашај тај што га многи у интернет заједници поистовећују са Џимом Керијем – Аce Ventura, детектив за љубимце, гуглујте децо – али то је већ нека друга прича).

А помоћ им је понуђена. Одбили су је. А иста та помоћ је, у два наврата, понуђена и Фудбалском савезу Србије, који је одговорио на исти начин. Та помоћ је стизала од човека који је нашао начин да победи систем.

Алгебра ће спасити свет

Они изнутра не могу да донесу промене. Сувише су близу проблему да би га сагледали (овде негде се крије клише о немогућности да се види шума од дрвета). Због тога све важније иновације долазе од аутсајдера. Они који то схватају, просперирају.

Пресинг је у фудбал стигао из хокеја на леду (где је био познат као forechecking). Статистички модел очекиваних голова (xG), најнапреднија метрика мерења квалитета једног тима и прогнозе његових успеха на нивоу сезоне, у фудбал је стигао захваљујући умовима из бејзбола.

Пеп Гвардиола је о тактици дискутовао са шаховском легендом Гаријем Каспаровим, а признао је и да инспирацију налази у игри Ол Блекса, рагби јунион репрезентације Новог Зеланда која је, узгред, и најуспешнији спортски колектив у историји (са отприлике 80 одсто победа у свим мечевима).

У крајњој линији, да ли би Златан Ибрахимовић постигао и пола оних голова у којима се џилита и криви тело и ногу под угловима за које би обичним људима била потребна два додатна пршљена и макар још један зглоб.

Зато и прича Едуарда Рангиука, румунског програмера и математичара из Јашија, није аберација, већ наставак тренда (нисмо ваљда заборавили да споменемо да је Ариго Саки, пре него што је померао планине са својим Миланом, био продавац ципела?).

Он је човек са шифром.

За оне који су играли рана издања ФИФА видео-игре (пре свега на Сега конзоли, након што би продували и потом ставили кертриџ), познати су њени „гличеви". Ако поставите фудбалера кога контролишете у тачно одређени део терена, било који шут на гол биће и погодак. У Football manager-у бисте ангажовањем анонимног летонског тинејџера добили отприлике 100 голова по сезони.

Али то је виртуелни свет. Зар не? Не може се пренети у стварност. Чекајте, може? Али... Стварно?

Да. Да и да.

То ради човек са шифром.

„Пре десет година, 31. августа 2007. године, објављено је да ће у рангирању тимова за прелиминарни жреб за Мундијал 2010. године тимови бити позиционирани у шешире у складу са ФИФА рангом. До тада је коришћен стари систем УЕФА коефицијената (просек поена по утакмици у најскоријим квалификацијама). Желео сам да видим шта је Румунији потребно да буде у првом шеширу. Тако је све почело", прича Рангиук за Радио-телевизију Србије.

Он је сада консултант који ради за бројне националне савезе, помажући им да напредују на ФИФА ранг-листи. Његова Румунија је у фебруару 2011. године била 57. на свету. У августу 2015. године били су седми тим планете (иако вероватно нису били ни седми тим на Балкану).

Фудбал је игра геометрије. Троуглови и ромбови су основ свега што видите на терену, било као директна подршка лопти, било као подршка саиграчу који је изашао у притисак на носиоца лопте (чувена дефанзивна пирамида која настаје кроз дијагоналну корекцију – основно кретање сваког зонског блока). Тако тренери размишљају, кроз облике и углове, не бројеве.
Али, ето, алгебра и бројеви имају своју улогу...

У почетку, ни у Румунији нису били рецептивнији за Рангиукове идеје. Он то пореди, како каже, са децом коју боли зуб, али која одбијају да иду код зубара.

„Покушавао сам да ступим у контакт са савезом. Слао сам мејлове и звао телефоном. Коначно, медији су открили мој блог и препоручили ме тадашњем селектору Развану Луческуу. Он је одбрусио, рекао је да ће противнике бирати како он сматра да је потребно, не на основу или због ФИФА ранг-листе. Морао сам то да прихватим", каже Рангиук.

Али то није био крај.

„Напослетку, један познати новинар је постао саветник председника фудбалског савеза. Рекао сам му да би за Румунију било много боље да не игра пријатељске мечеве 12 месеци пре жреба за квалификације за Светско првенство 2018. године, јер ће тако бити боље позиционирана. Поверовао ми је, убедио је колеге и Румунија је била носилац уочи жреба", истиче Рангиук, али онда и резигнирано додаје да је Румунија била посебно слаба у квалификацијама и да је била први носилац који је математички елиминисан.

Како успева у томе што ради?

„Написао сам код и креирао софтвер који рачуна рангирање. Потом вршим симулације базиране на тренутној снази тимова и тако одређујем најбоље противнике".

Његове услуге, наравно, више нису бесплатне. Али некада су биле, а тада је, 2009. а потом и 2013. године, контактирао Фудбалски савез Србије како би, ето, можда помогао. А та помоћ је очајнички била потребна.

Немогуће је, нажалост, даље пратити траг те понуђене руке у самој Србији. Из Фудбалског савеза нам је љубазно објашњено да је илузорно коментарисати било шта што се догодило пре седам, односно четири године, ако ни због чега другог онда због коренитих кадровских и административних промена које су се у међувремену догодиле. У канцеларијама на Теразијама 35, напросто, више не седи нико из тог периода који је евентуално прочитао Рангиукове мејлове.

Како год, најбоља позиција Србије била је 13. место, у септембру 2009. године. У претходне четири године, дакле у меродавном периоду, најбољи пласман био је 28. место, у октобру 2013. године. Најгора позиција „орлова" – 66. место, август 2015. године.

А напредовати на ранг-листи, која дословно одређује фудбалске судбине, није превише тешко. Највећи скок, практично кроз црвоточину (за више појашњења обратити се браћи Нолан), у последњих годину дана, између два октобра 2016. и 2017. године, имала је Андора. Репрезентација ове антитезе фудбалске велесиле напредовала је у једном моменту 57 места у месец дана.

Највећи укупни скок у последњих годину дана направила је Македонија (која у последње време игра изразито квалитетан фудбал и делује као национални тим будућности на Балкану, а пре само неколико година је примила богапитајколико голова од Србије у Јагодини, од свих места). Македонци су били 155. на планети у октобру 2016. године, али у октобру 2017. године су били 85, што представља напредак од чак 70 места.

Кипар такође није лош, па тако његов прогрес износи 53 места (са 139. на 86. место).

У обрнутом смеру кренула је Антигва и Барбуда (тренутно 136. на планети, што је пад од 54 места). Еквадор, који је практично постао очекивани учесник Мундијала, а чији клубови играју све квалитетније у континенталним такмичењима Конмебола, био је 16. на планети. Сада је 60.

Наравно, овде уочавамо један образац. Флуктуације су много чешће што се више спуштате на листи. На врху, где је ваздух проређен а квалитета има у обиљу, репрезентације су конзистентније.

Али све је то нешто што је Србија, уз адекватније схватања контекста, могла да савлада.

„Нема поенте заказати пријатељски меч са тимом који се налази међу 50 на свету, а онда, три месеца касније, када заправо играте меч, схватите да су они пали за 30 места и да ће меч заправо нашкодити вашој позицији", објашњава Рангиук.

„Да сам ја бирао противнике Србије у новембру, уместо Кине и Јужне Кореје, изабрао бих Бугарску (487,08 поена за победу) и Шкотску (507,87 поена). Кина је донела свега 394,68 поена, а Кореја само 380,88 (и то за победу, а само трећину за реми). У реду, новац који су донели ови мечеви сигурно није мали, а и за Србију је можда било важно да игра са азијским тимова. Али, на другој страни, Србија ће бити у четвртом шеширу на жребу за Светско првенство", каже Едуард Рангиук.

И баш тако. Док Гари Линекер буде руководио жребом у Москви (ФИФА је одавно схватила да, као и све хладне међународне корпорације, мора да истури допадљиво и свима познато лице како би се приближила својим потрошачима), Србија ће бити у четвртом лонцу (енг. pot).

И ту долазимо до главне ствари. Јасно је да је превасходан општи напредак фудбала, односно, још шире, фудбалске културе у некој земљи. Али то је кудикамо лакше када играте са Немцима, Бразилцима, Шпанцима или Аргентинцима, уместо да гледате Немце, Бразилце, Шпанце или Аргентинце.

Али док се то не деси – под условом да се икада и деси – лепше је играти велика такмичења. Још, замислите сада ово, и победити утакмицу или две на њима...

У психологији колективне свести постоји нешто што се зове "синдром краба у кофи". Неспособност да се види шира слика, да се омогући напредак другоме ако то не значи напредак нама самима.

Гомилица краба у кофи, из које свака индивидуално може да умакне, веома брзо ће се упустити у борбу једна са другом, стежући се међусобно својим кљештима. Уместо слободе, борба.

Да ли сме неко да каже како у нашем фудбалу не препознаје исти феномен? И док се нешто не промени, никада нећемо изаћи из кофе. Односно, пардон – никада нећемо изаћи из четвртог лонца.