Igra naših života: Uvod

To je nešto unutra. Tu počinje. Kao grumen vazduha, kako je to rekao Haruki Murakami. Osećaj koji, i pre nego što ga postanete svesni, postaje nagon koji, i pre nego što ga uslišite i prvi put, postaje nasušna navika.

Jer tamo je. Stoji između busenova i jasenova, kamenja i semenja, dronjaka i obronaka. Lopta.

Da, lopta, šta drugo. Laž je da je okrugla. Ne postoji savršeno okrugla sfera u kosmosu, ali ni savršeno oko koje bi to primetilo. I ona je tamo i vi morate da uradite nešto povodom toga. I to vam je to. Kada ga ogolite, ogulite i rasklopite, fudbal je upravo to. Težnja. On je odnos između dva tela, živog i neživog, i neutoljiva, nezajažljiva želja da se on održi. I ta univerzalna težnja je njegova baza.

Pre nego što smo se premazali klupskim bojama, pre podizanja i punjenja veličanstvenih stadiona, pre usporenog snimka, pre zlata i srebra, pre klupskih grbova koji se takmiče i pobeđuju korporativne logoe, ona je bila tu. Pre tragedija i komedija, pre epova i pantomima, pre neverovatnih povrataka i tvrdoglavih ćorsokaka, pre novog i ofucanog, pre legija padajućih zvezda i zvezda u usponu, pre klišea i inspiracija, ona je bila tu. Pre nego što je fudbal postao upetljan u sve moguće socijalne identitete i socijalne podele koje ih nužno prate, pre katolika i protestanata, pre izbeglica i lokalaca, pre siromašnih i bogatih, pre elita i masa, pre autentičnog duha grada i skorojevića i gotovana, pre nas i njih u svim delovima trećeg kamena od Sunca, postojala je ta težnja.

Iracionalna, jer da nije ne bi ni bila tako snažna. Nesvesna, kao izmicanje ruke nakon kontakta sa vrelom plotnom. Neophodna, kao izmicanje ruke nakon kontakta sa vrelom plotnom.

Sve ovo drugo dolazi i jeste važno, ali dolazi i postaje važno mnogo kasnije. Jer reći da ljubav prema fudbalu potiče od ljubavi prema klubu, regiji ili fudbaleru bilo bi kao priznati da suze teku iz maramice. Težnja, pre svega. Težnja je ishodište. Zato što smo vezani za loptu kao za neki egzoorgan koji se ne može kastrirati, lučilac endorfina, seratonina i svakog drugog „ina".

Prvi od strane čoveka napravljen sferični objekat, prema dostupnim arheološkim podacima, nastao je pre otprilike 4.000 godina. Međutim, sasvim je izvesno da je čovek bacao i, za nas važnije u ovom trenutku, šutirao kamenčiće, voće, možda čak i lobanje i sve druge ovalne i oble predmete koje je veliki i strašni svet stavljao pred njega, mnogo ranije. Kako i ne bi. To je čin kome se ne može odoleti. Pitajte bilo koga ko je probao.

Spaziti predmet, zamisliti njegovu buduću trajektoriju, prilagoditi telo i korak i konačno zamahnuti. Još bolje tek nailazi, jer tu je sočni momenat kontakta i uvek izvanredni osećaj transfera energije sa noge na mrtvi predmet. I onda senzacija. On hita vazduhom, džilita se po zemlji, tandrče i huji. Ponekad, baš ponekad, leti kao da je đon stopala koji ga je pokrenuo poljubio Eol lično. To su onda oni golovi i pasovi koji se pamte kao što se pamte bakine bajadere ili prve hladne avgustovske breskve.

„Konačno sam prihvatio sebe kao ono što jesam – prosjak za dobar fudbal. Idem svetom, ispružene ruke, i na stadionima molim ‘Lep potez, za ime božije!'. A kada se dogodi dobar fudbal, zahvaljujem na čudu i baš me briga koji tim ga je izveo", objasnio je Eduardo Galeano, čuveni urugvajski pisac.

Ororin tugenensis je hominid koji je verovatno prvi stao na svoje noge, tako da kažemo, pre šest miliona godina. Međutim, u razvoju naše vrste uspravni stav i hodanje na dve noge mnogo su manje važni od razvoja mozga (homo erektuse, tebe gledamo) i palca koji se mogao pokretati zasebno. Umešne šake su fundamentalna karakteristika naše vrste i svaki naš poduhvat, svaki podvig, postignut je njima.

A opet, kontraintuitivno, pa čak i kontradarvinistički, fudbal se igra nogama. Sama ta činjenica, sam taj čin nehajne pobune protiv evolucije, mora da znači nešto.

Jednom su upitali nemačku teološkinju Doroti Zole kako bi detetu opisala sreću. „Ne bih mu objasnila. Bacila bih mu loptu i pustila ga da se igra", kazala je ona.

Ali kako da se igra?

„Do skrajnute sobe stana na drugom spratu, do kreveta na kom smo ležali, dopirala je graja dece koja su na majskoj vrućini uz žustre psovke igrala fudbal. Primetili smo da su prostote koje su jedni drugima dovikivali imale značenje onoga što smo i mi činili, pa smo usred vođenja ljubavi zastali na trenutak, pogledali se u oči i nasmejali se", napisao je Orhan Pamuk negde na samom početku svog „Muzeja nevinosti". I dok ne postoji način da znamo kako je izgledalo ono što se dešavalo u skrajnutoj sobi na drugom spratu, savršeno dobro znamo kako je izgledalo ono što su radili dečaci.

I u tome je isto stvar. Obredi ljubavi su prisutni svugde, baš kao i obredi rađanja, venčanja, smrti. Ali je njihova izvedba kulturološki uslovljena i dolazi u bezbroj formi i inkarnacija. Fudbal je isti svugde. Njegova pravila su ista svugde i ista su za sve.

Ne postoji religija koja može da parira njegovom geografskom dobačaju, a niko nije morao da ga propoveda i širi mačem ili pretnjama ognjem i sumporom. A ako fudbal jeste religija, onda je ujedno i jedina religija bez ateista, postova, agnostika i egzorcizama.

Nekada su zbunjeni i uvređeni carinici u Južnoj Americi gledali u lopte koje su dolazile iz Evrope i nisu znali kako da ih klasifikuju. Nisu znali šta je to, šta je njena funkcija ako je uopšte i ima, ta prokletinja. Danas njihovi praunuci gledaju istu tu loptu kao da je jedini izvor svetla u hladnom kosmosu, spojeni sa njom kao dlanovi u molitvi.

I tako u Južnoj Americi, Africi, Evropi, Aziji...

Finale Svetskog prvenstva 1994. godine gledalo je dve milijarde ljudi. Finale Svetskog prvenstva 2006. godine pratilo je tri milijarde ljudi. Mnogo se masa, gomila i rulja sakupilo tokom eona, ali nikada toliki broj ljudskih bića nije radio jednu stvar istovremeno.

Dakle, razumeli smo, voljen je. Možda više od bilo čega što ima puls.

Ali kako je nastao?

Fudbal bi nekada džikljao kao puzavica, ali je njegov razvoj pre svega postojan i postepen, kao da je u pitanju geološki, a ne sociološki fenomen.

Današnji fudbal, komercijalizovan, strukturiran i rigidno utegnut pravilima i normama, pokreće isti poriv kao i neolitskog šutera voćki i oblutaka. Ali on nije bio fudbaler i to što je on radio nije fudbal. To je eksperiment i zadovoljstvo. Nema cilj i očiglednu svrhu. Nije takmičenje i nema strategiju.

Kada bi to bio fudbal, onda bi i bebeći plač bio arija. Fudbal je sport modernog društva i razlika između njega i praistorijskog poriva za igrom je klisura načičkana svim onim transformacijama organizacije ljudskog života koje su se desile i koje se dešavaju.

Bez obzira na svoje geografsko poreklo, bez obzira na putanje svojih migracija, bez obzira na svoje hijerarhije, fudbal nije vlasništvo nijednog čoveka, zemlje, nacije ili kontinenta.

U priči o fudbalu ćete vrlo teško naći početak, a sasvim sigurno (pu, pu) nećete iznaći kraj. Priča o fudbalu je zapravo priča o invazijama, imperijama, industrijskim i svakim drugim revolucijama, adolescentskim hormonima, bacilima, džunkama i lokomotivama, društvenim klasama, životu i smrti i onome jedinom važnijem od njih, ljubavi i novcu.

U ovom serijalu ćemo dati sve od sebe da ispričamo tu priču...