Predivni um jednog ludaka (treći deo)

PRVI DEO

DRUGI DEO

Niko se nije rodio kao superheroj. Svaki superheroj ima priču o svom nastanku. Kod svakog postoji jasno određen trenutak kada je prestao da bude deo krda i kada je postao jači, brži, hrabriji, drugačiji. Uvek je u pitanju neka trauma. Nekoga ujede radioaktivni pauk, nekome strada rodna planeta, a neko izgubi sa 6:0 od San Lorenca u prvom meču grupne faze Kopa Libertadores.

Bijelsa je patio.

„Zatvorio sam se u sobu. Ugasio sam svetlo, navukao zavese i shvatio pravo značenje izraza koji ponekad olako koristimo - 'Želim da umrem'. Briznuo sam u plač", rekao je on. Sumnjao je u sebe, a to ponekad zaista može da ima osećaj sličan prelasku Šverer Gustafa preko nožnih prstiju.

Kada je došao sebi, došao je i do zaključka. Nije otišao predaleko. Zapravo, nije otišao dovoljno daleko sa svojim idejama. 

Fudbal u Argentini decenijama je bio izdeljen na dva dela. Prva čestica je jako stara. Fútbol criollo i la nuestra, River Plejtova La Máquina i Anđeli sa prljavim licima, pa sve do Sesara Luisa Menotija koji je osvojio Svetsko prvenstvo 1978. godine. Ovo je fudbal idealizma, lepote i ćorave vere u ispravnost te lepote.

Druga čestica tek je nešto mlađa, ali podjednako je moćna i ide od Viktorija Spineta, preko Osvalda Subeldije i stiže do Karlosa Bilarda, koji je šampion sveta postao 1986. godine. Anti-fútbol je zovu, a ona je pragmatična, efikasna i pakosna.

Menotizam i Bilardizam su definisali argentinski fudbal, izlomivši ga na polovine romantizma i oportunizma, inspiracije i funkcionalnosti. Ovaj kjaroskurni odnos poremetio je Marselo Bijelsa, stvorivši treći put. To je način koji se nalazi između ova dva ekstrema, a koji opet nekako uspeva da bude ekstremniji od oba.

Bijelsa svojim fudbalom nije osvojio previše. Čitava njegova karijera ispunjena je „zamalo pobedama". Osvojio je Aperturu sa Njuelsom 1990. godine, kao i Klausuru 1992. godine. Ali, recimo, tokom čitave 1991. godine ekipa iz Rosarija trijumfovala je u samo devet mečeva.

Posle armagedonskog poraza u Libertadoresu, Njuels je tokom ostatka grupne faze ipak ostao nepobeđen. Prvo su u nokaut fazi izbacili urugvajski Defensor Sporting, a zatim i San Lorenco u četvrtfinalu, pobedivši „siklon" sa 4:0 na svom stadionu. U polufinalu su prošli pored kolumbijske Amerike de Kali posle penala, ali ih je na isti način u finalu zaustavio Sao Paulo, za koji su tada igrali Kafu i Rai.

Bijelsa, iznuren teretnošću rada u klubu koji voli, baš kao i Gvardiola 2012. godine, otišao je. Prezahvalni Njuels kasnije je nazvao stadion po njemu. Osvojio je još jednu titulu sa Velez Sarsfildom, kao i olimpijsko zlato sa Argentinom. I to je sve.

Gde god bi išao, uvek je bilo isto. Prvo ide blago nelagodni period u kojem se igrači privikavaju na nove prohteve i sistem vrednosti. Onda postaju veličanstveni, predivni, nedodirljivi. Zabezeknuta Evropa je gledala kako Atletik Bilbao pobeđuje Šalke, Sporting, a posebno Mančester Junajted sa uvredljivom lakoćom.

To nikada ne traje duže od šest meseci. Uzrok nije teško nazreti. Bijelsin fudbal je mučan za protivnike, ali je podjednako teskoban i za njegove neposredne egzekutore na terenu, same igrače. Umor, fizički, mentalni i emotivni, donosi entropiju i sve se rasparča. Bijelsa će vas doneti do vrha, ali tamo gore nema balustrada i pad je neminovan.

Atletik Bilbao je ubedljivo poražen u finalu Lige Evrope te godine. Olimpik Marselj je bio spektakularan, na putu da postane šampion Francuske. Sve dok nije prestao to da bude. Spektakularan i na putu. Završili su prvenstvo kao četvrti.

Fudbal je taj lep kao murano staklo. Fudbal je taj krhak kao murano staklo.

I neobičan je, podosta. U nesaglasju sa opštim i prihvaćenim. A vrlo je teško priviknuti se na nešto što odstupa od paradigme.

Sever nije tavanica sveta. Ne postoji gore i dole u svemiru. Stare islamske mape na vrhu su prikazivale jug, prosto jer se većina ranih islamskih kultura nalazila severno od Meke, pa su zamišljali kako gledaju gore (južno) ka njoj. Hrišćanske mape iz istog perioda su istok stavljale na vrh, jer je tamo bio Edenski vrt. Starim Egipćanima istok je bio na vrhu jer odatle dolazi sunce. Sever je bio postavljen gore u Kini, ali samo zato jer je car živeo tamo, a sasvim je prirodno da on, kada gleda svoje podanike, to radi savijajući vrat.

Dakle, potpuno je arbitrarno kako je mapa usmerena. A opet, već nekoliko vekova mape se izrađuju tako da je sever neizostavno na njihovom temenu. Zbog toga i mi svet vidimo i zamišljamo samo tako postavljenog i nikako drugačije.

Isto tako, ne postoji jedan ispravan način igranja fudbala. Postoje, međutim, neke norme čije ustoličenje je stvorilo naviku i očekivanja. Kada svi oko vas rade nešto na isti ili sličan način, vi skoro prestanete da verujete da drugi način uopšte postoji.

I to je ono što Bijelsa radi. Skoro sve radi drugačije od ostalih. Bijelsa okreće svet.

Njegov omiljeni oblik je 3-3-1-3. To je vrlo neobičan sistem koja pripada ionako retko korišćenoj familiji formacija sa tri centralna beka. Sredinom osamdesetih je kreirana. Karlos Bilardo ju je koristio sa Argentinom. Nemačka je sa Francom Bekenbauerom, a preko svoje 1-3-3-3 i kasnije 1-3-3-1-2 formacije, takođe stigla do formacije sa tri centralna beka. Sep Piontek se njome služio sa Danskom. Formacije sa tri centralna beka postale su osnovni deo taktičke agende mnogih ekipa, ali njihov vek trajanja potrajao je možda malo više od deset godina, pošto su već krajem devedesetih godina prestajale da se upotrebljavaju. Jedan od razloga bila je i percipirana besmislenost igranja sa tri defanzivca protiv sistema sa jednim napadačem, pošto jedan od njih onda bukvalno nema šta da radi (jedan čuva tog napadača, drugi ide u korekciju, a ovaj treći slobodno vreme može da iskoristi da poradi na svom tenu).

Na Evropskom prvenstvu 2016. godine, sa 24 ekipe, dve su igrale sa tri centralna beka (i jedna na samo jednom meču). Retke su to formacije.

Ali posebno je redak protokol koji Bijelsa često prati kada svoje ekipe ovako postavlja. Tri centralna beka obično znače pet igrača u poslednjoj liniji, pošto su krilni bekovi (wing bekovi) zapravo samo vrlo ofanzivni defanzivci. Mehanizmi kretanja bez lopte onda su ili petočlani lanac (kada se svih pet fudbalera pomera ujednačeno i ravnomerno, čineći jednu celinu) ili oscilirajuća četvorka. U ovom drugom modelu wing bekovi, kada je lopta na njihovoj strani, izlaze visoko, dok se parnjak na suprotnom boku uvlači pored centralnih bekova i tako formira pomenutu četvorku u poslednjoj liniji. Čitava skalamerija podseća na Njutnovo klatno, a na Evropskom prvenstvu ju je koristila Konteova Italija.

Ono što Bijelsa radi, i istinski malo još ko, jeste poslednja linija u kojoj su tri centralna beka jedino što postoji. To su zaista samo tri fudbalera u poslednjoj liniji, pošto krilni bekovi koreliraju sa veznim redom i njegov su deo. Arturo Vidal je kod Bijelse, tako, ponekad igrao upravo na ovoj poziciji.

Defanzivne kretnje Bijelsinih ekipa su takođe nešto što nije ustaljeno ili ordinarno. On, vidite, voli da igra odbranu čovek-čoveka.

Odbrana čovek-čoveka je skoro solecizam u fudbalu moderne epohe. Čak se smatra da je njena upotreba, kao i određeno iznenađenje, zbunjenost i nepripremljenost protivnika, umnogome doprinelo pobedi Grčke na Evropskom prvenstvu 2004. godine. Zonska odbrana je norma. Čovek-čoveka se primarno koristi individualno. Čuvaju se određeni fudbaleri zbog svojih imanentnih kvaliteta ili se pokrivaju određene pozicije - tako, u većini timova, krila prate bekove kao zao glas.

Ali nije odbrana ono što njega čini tako neverovatnim, već napad. Bijelsa želi da predvidi i preduhitri svaku eventualnost na terenu. Zbog toga insistira da njegov tim uvek vuče prvi potez. On to naziva protagonismo. S kim god i protiv koga god da igra, kod kuće, na strani, na suncu, na kiši, na vrhu planine ili na dnu mora, Bijelsa uvek napada. Ali, a ovo je važno, to nije preterivanje. On zaista uvek napada. Bez obzira ko imao loptu, Bijelsin tim napada.

Četiri faze igre - odbrana, napad, tranzicija iz odbrane u napad i tranzicija iz napada u odbranu - su relativne. Moguće je braniti se u posedu, time što će kolektivna poziciona struktura tima biti osmišljena tako da su fudbaleri, i pre gubitka lopte, savršeno pripremljeni da brane svoj gol. Žoze Morinjo je posebno dobar u ovome.

Takođe, kakav tip odbrane upotrebljavate imaće direktan uticaj na predstojeći napad. Ako tim igra sa poziciono orijentisanom zonskom odbranom, u kojoj fudbaleri svoja kretanja naglašenije baziraju na svojim saigračima, loptu će najčešće uzimati u nižim predelima terena, pošto je ovo nešto pasivniji model. Kontranapad će zato početi dalje od protivničkog gola, ali će biti stabilniji. Mnoštvo defanzivnih veza u trenutku uzimanja lopte postaje mnoštvo ofanzivnih veza, zbog čega je mnogo lakše pomerati loptu ka golu protivnika i što dalje od njegovog kontrapresinga.

Na drugoj strani, ukoliko ekipa igra sa zonskom odbranom orijentisanom na čoveka, sva je prilika da će do lopte dolaziti u višim područjima igrališta. Ipak, a posebno ako je primena nešto agresivnija, fudbaleri često prelaze međe svojih inicijalnih pozicija, trudeći se da ne budu predaleko protivničkim fudbalerima prema kojima baziraju svoje kretanje i pozicioniranje. Defanzivni blok onda postaje deformisan, a kompaktnost sve tri glavne vrste biva kompromitovana. Fudbaleri, kada osvoje loptu, često su izolovani jer su im saigrači predaleko. Uz to, uvek je pored njih barem jedan fudbaler rivala (onaj prema kome su se orijentisali do malopre), tako da je jako teško pokrenuti stabilan kontra ili regularan napad. Odbrana ≈ napad.

Međutim, sa kvalitetnim presingom ovo preklapanje različitih faza igre postaje toliko izraženo da se one onda moraju smatrati jednim bićem. Stvaranje adekvatnog pritiska oduzima protivniku suverenitet odlučivanja jer ga primorava da se prilagođava i da modifikuje svoje pozicioniranje i kretanje, kako bi nastavio da kontroliše loptu. Ova nova njegova struktura je slabija od prethodne, a postaje sve slabija kako se presing održava. Na kraju, kada se lopta preotme (često na unapred određenoj, vrlo povoljnoj lokaciji), rival je ostavljen sa vrlo nepostojanom i nepovoljnom strukturom za odbranu gola, u kakvoj bi bio i nakon kvalitetnog pozicionog napada. Presing = napad.

Valerij Lobanovski je rani stegonoša presinga (uz Rinusa Mihelsa i, naravno, Viktora Maslova), i on je ovaj segment igre podelio u tri modela. Puni presing je kada ekipa pritiska protivnika duboko na njegovoj polovini. Polupresing je isto to, ali on počinje tek kada protivnik pređe polovinu terena. I na kraju, imamo lažni presing, odnosno slučaj da ekipa deluje nameračena da igra presing, ali to zapravo ne čini. Tada samo jedan fudbaler napada protivnika sa loptom, dok ostali miruju.

Modernije klasifikacije presinga nam kazuju da postoji visoki (napadački), srednji i niski (defanzivni) presing, zavisno u kojoj trećini terena se dešava. Ove trećine se ponekad seku na pola, pa tako postoji visoki napadački presing, niski napadački presing, visoki srednji presing, niski srednji presing... Treneri te ekstremnije varijante, koje se održavaju u najdaljim kutovima teritorije rivala, koriste samo u intervalima. I to kada ih koriste uopšte. Ovo je, pretpostavljate, previše ziheraški za Marsela Bijelsu. On gotovo da nikada ne prestaje sa jurnjavom.

„Trčanje je razumevanje, trčanje je sve", kaže Marselo Bijelsa.

A njegove ekipe trče li trče... Na meču sa Pari Sen Žermenom u njegovoj jedinoj sezoni u Francuskoj, sudija je morao da ponovi izvođenje lopte sa centra jer su igrači Marselja, programirani da jurišaju kao đogati u šinkansenu, već bili na polovini protivnika.

Ovaj o-ruk pristup izgleda veličanstveno. Kao pripremljeni amok koji se izvršava uz muziku koju samo Bijelsa čuje. Digitalni papir ne može nikako da prikaže koliko lepo to ume da izgleda.

Sa loptom Bijelsa napada anfas. Njegovi timovi su suludo vertikalni, rešeni da što brže i što silovitije stignu do gola protivnika. Ti njihovi desanti se ponekad završavaju i sa sedam igrača u poslednjoj trećini terena.

Postoji nekoliko načina na koje se može napadati u fudbalu. Kako timovi u odbrani čuvaju zone odnosno prostor, oni odlučuju gde će stajati i, posledično tome, gde će se i kako igrati. Protivnik sa loptom se adaptira, pokušavajući da prođe kroz ili oko njih kako bi postigao gol.

Neki treneri imaju nameru da, koristeći loptu kao mamac, ipak izmeste odbranu rivala sebi u korist. Tako, primerice, ako ekipa želi da napadne sa boka, neće loptu do svojih bekova ili krila dopremiti oko bloka (preko centralnih bekova ili zadnjeg veznog, recimo), već kroz njega. Dok se lopta kreće kroz blok protivnika, njegovi fudbaleri se sve više i sve jače okupljaju oko nje, pokušavajući da je uzmu ili da spreče njeno vertikalno napredovanje. To ih odvlači sa krila, dajući bočnim fudbalerima i vreme i prostor da odapnu daleko bolji centaršut.

Dakle, imamo napad koji se prilagođava odbrani i napad koji primorava odbranu da se prilagođava njemu. Tako obično biva. Ovako se obično radi. Bijelsa ništa ne radi obično. On vrlo često izbegava potpuno ovu dijalektiku napada i odbrane i to tako što njegovi timovi rade svoje, bez obzira šta protivnik činio iza lopte.

A kako nastaju ovi pripremljeni egzerciri? Trenažni mikrociklus Marsela Bijelse uoči mečeva uvek je delom usmeren na koreografisanje kretanja njegovih fudbalera. U Njuelsu je petkom sa ekipom prelazio 120 različitih napadačkih situacija. Jednom, kada je Poketino postigao gol glavom, Bijelsa se izdrao na njega jer je bio na pogrešnom mestu u tom momentu. Igrači koji su radili sa njim, gotovo sa zanosom nekoga sa stokholmskim sindromom, pričaju kako su vežbali varijante ubacivanja lopte iz auta u određenom delu terena više od 30 puta.

Teško je, da. „U početku će vas nervirati svojom upornošću i žilavošću", rekao je Fernando Ljorente. Ali je i neuporedivo sa bilo čime. „Ali, na kraju, on je genije", priznao je Ljorente. Fudbaleri pričaju o otkrovenjima, o tome kako postaju svesni druge dimenzije, o shvatanju unutarnjih procesa fudbala. O odgovorima na još uvek nepostavljena pitanja. Kao da, kao zamena nastavniku matematike u šestom razredu, u učionicu ušeta Srinivasa Ramanudžan i na tabli počne da ispisuje apsolutno konvergentne integrale.

Oskar de Markos, fudbaler Atletik Bilbaoa, pričao je kako je Bijelsa „izvukao iz mene stvari koje nisam ni znao da postoje u mom telu". Gabrijel Batistuta je Bijelsu opisao kao najvažnijeg trenera kojeg je ikada imao („Bijelsa zna sve o svemu").

Nigde se on, Bijelsa, ne vidi jasno kao u Čileu. Njegove misli su gradivno tkivo svih uspeha ove selekcije. Pre nego što je on postao selektor, Čile je bio izgubljen. Imitirali su Brazilce, Argentince, Evropljane, ali ništa nije razbilo permafrost neuspeha. Od 1916. godine se igra Kopa Amerika. Paragvaj je bio šampion. Čak i Bolivija. Čile nikada.

Onda je Bijelsa stigao i podario im identitet. Uradio je isto što je u Francuskoj uradio Alber Bato. Mesje Bato, počevši sa svojim čuvenim Remsom iz pedesetih i „šampanjac fudbalom", nametnuo je Francuzima pozitivan pristup igri. Mišel Idalgo, šampion Evrope 1984. godine, kao i Eme Žake, šampion sveta 1998. godine, njegovi su diplomci. Ali on je radio u svojoj zemlji decenijama. Bijelsa je u Čileu proveo tek nekoliko godina.

Bili su poslednji u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2002. godine, sedmi u narednim kvalifikacijama. Onda je Bijelsa došao. Čile je savladao Argentinu 2008. godine, po prvi put u takmičarskom meču. Bili su drugi u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi 2010. godine, sa samo bodom manje od Brazila. Nakon 48 godina pobedili su na utakmici Mundijala. Na tom turniru, Čile je bio očaravajući. Čile, njegov Čile (iako on više nije bio fizički tu), sada već i oficijelno jedna od najboljih reprezentacija sveta, konačno je osvojio Kopa Ameriku 2015. godine. Onda ju je osvojio i 2016. godine.

Bijelsa kaže da se njegove ideje mogu sažeti na četiri principa - concentración permanente, movilidad, rotación y repentización. Prva tri su jasna. Konstantna koncentracija, pokretljivost (kretanje), rotacija. Četvrti termin se koristi u muzici, u slučajevima kada se delo izvodi po prvi put, bez prethodnog vežbanja ili čak čitanja. Improvizacija, tako reći. Ali kontraintuitivno mora biti, zar ne? Taj njegov zahtev... Veličanstveno je neizvodljivo iznova raditi nešto po prvi put.

Niko to ne može da radi. Isto tako, niko ne može da trči doveka. Niko ne može da razmišlja do lipsanja. Umor uvek na kraju umrlja i do neprepoznatljivosti iskrivi Bijelsino remek-delo.

Argentina je bila suludo dominantna u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2002. godine. Bili su najbolji na svom kontinentu, ali i najbolji na svetu. U Japan i Južnu Koreju su došli da to učine zvaničnim. U grupnoj fazi su imali više udaraca na gol i više kornera nego iko drugi, a opet su ispali.

„Kada igrači ne bi bili ljudi, ja nikada ne bih izgubio", rekao je Bijelsa. I stvarno ne bi. Ali fudbaleri jesu ljudi. I zato Bijelsa gubi.

KRAJ TREĆEG DELA