Предивни ум једног лудака

Јесте ли некад покушали да изговорите једну реч изнова и изнова? Било коју реч... Након одређеног времена, та реч привремено изгуби значење. Веза између ње и објекта или појма који треба да представи се раскида и слушалац може да је прихвати само као насумични низ гласова. Овај психолошки феномен се зове вербално засићење. Њега окривите и када се песма, која вам се толико свиђала и коју нисте могли да престанете да певушите, претвори у иритантну и неподношљиву халабуку.

Речи нису марамице и нису за једнократну употребу, али јасно је да треба бити обазрив и смотрен у њиховом коришћењу. Спортски новинари то нису били, због чега је реч „историја", заједно са свим својим изведеницама, добрим делом упропашћена. Превртали су је око језика, притискали непцима, испаљивали и слушали како се одбија од зидова док се, коначно, није вратила потпуно бесмислена.

Само због овога један разговор, који за своје поприште има аргентински Росарио, а који је прави почетак овог наратива, не можемо да назовемо историјским. Тиме бисмо га само дискредитовали и девалвирали. Као и оном дечаку који је стално викао "вук", ни нама нико не би веровао. А то би била велика штета, јер је то један веома посебан разговор.

До њега је дошло недуго након што је Пеп Гвардиола окончао играчку каријеру. Несигуран да ли да постане тренер, односно какав тренер да буде, изгубљен у кризи новог почетка, надао се анагноризму који сви чекамо барем у једној фази живота.

Одлучио је да оде на ходочашће. Стигао је до Росарија, града револуционара. То је град Че Геваре, Лионела Месија, Сесара Луиса Менотија и...

„Желиш да будеш тренер? Да ли заиста толико волиш крв?", упитао га је Марсело Бијелса, пре него што су прешли на ствар.

Сати су пролазили, пре којих су већ прошли неки сати. Њих двојица, међутим, нису дозволили да их самсара омета. Током сеансе су причали само о фудбалу. Тачније, углавном је Бијелса причао. Уз asado, како у овом делу планете зову роштиљ (вероватно није било маринираног лососа, Гвардиолиног омиљеног јела, али то свакако није најважније), користећи сланике, боце, столице и столове као визуелна помагала, Бијелса је свом госту приказао како он види фудбал.

Шта је потом било познато је и онима који фудбал познају тек толико да га разликују од квидича. Пеп Гвардиола је освојио 14 трофеја за четири године у Барселони. Имао је 38 година и 129 дана када је постао најмлађи тренер са трофејом у Лиги шампиона. Једини је који је освојио свих шест најзначајнијих трофеја у једној сезони. Никада ниједан тренер Барселоне пре њега није пет пута заредом победио Реал Мадрид. Иако му ледерхозен никада нису сасвим пристајале, Meisterschaft је освојио сваки пут за своје три године у Бајерну из Минхена. Са клубом из Баварске је у Бундеслиги у просеку освајао 2,52 бода по мечу. Победио је у 80 одсто мечева. Ово нису само суманути бројеви, већ су то такође и бројеви без паритета у Немачкој.

Три пута је играо полуфинале Лиге шампиона, али никада је није освојио. И поред тога, управа Бајерна из Минхена би подигла Саграда Фамилију у његовом дворишту само како би га нагнала да остане. Који други тренер још користи box-to-box централног бека, лажног бека или 3-3-4 формацију? Који ће још други тренер одиграти меч као онај када је Рома побеђена у Риму са 7:1 у групној фази Лиге шампиона, када су фудбалери Бајерна изгледали као доктори физике на стероидима?

Гвардиола је ретуширао фудбалски рељеф и подесио ракурс где год је био. Закони каузалитета и здрав разум нам кажу да сваки узрок има последицу. Попут оног лептира који лепетом крила изазива ураган на другом крају планете, Гвардиола је мењао игру, не само екипа које су му биле поверене, него и националних тимова и читавих фудбалских култура земаља у којима је био стациониран.

Није то никакав je ne sais quoi фактор. Некаква неопипљива ствар. Гвардиола са истом ревношћу припрема дуел са Реал Мадридом или Јувентусом у Лиги шампиона као и дуел са тек просечном екипом из Скандишведсорвешканске или Узбеказиргименистана. Сецира ривала, прилагођава му се како би искористио његове мане и дефекте, али се увек држећи својих принципа. Мења се да би остао исти, како је то једном отпевао Милан Младеновић.

Гвардиола је скопчан нераскидиво за своје принципе. Као рупа у ђевреку. Без ђеврека, нема ни рупе. Без принципа, нема ни Гвардиоле и његовог фудбала. А та његова начела имају директан и чулан утицај на игре оне Шпаније и ове Немачке.

Покривеност највећег могућег простора током нападачког процеса, али притом одржавање подршке лопти кроз што више и што јачих офанзивних веза. Примање лопте уласком у одређени простор, уместо иницијалног стајања у њему, чиме противничка маркација (било са стране гола, било са стране лопте) постаје много тежа, а играчи такође стичу предност пречег реаговања, моментума и брзине која из њих произилази у односу на статичније ривале. Фудбалери који су наслагани на различитим вертикалним и хоризонталним линијама, док се троуглови и ромбови (основе квалитетног поседа) размножавају као амебе. Активно генерисање нумеричке супериорности, квалитативне супериорности и позиционе супериорности (у којој је структура за циркулацију лопте стабилнија и снажнија од одбрамбене структуре). Коришћење играча између дефанзивних линија ривала, који изискују пажњу по неколико противника и тако ослобађају притиска саиграче у нижим слојевима напада. Започињање напада на једној страни, која се у ту сврху преоптерети фудбалерима, како би се напад завршио на другој страни. Креирање и експлоатисање слободног (трећег) човека, који увек има највећу вредност за сваки напад. Структуриран посед, који гарантује оптималну припремљеност за дефанзивну транзицију, било да је прва одлука по губљењу лопте спуштање у дефанзивни блок жељене висине, било, а ово је наравно чешће, да је то кретање у контрапресинг.

Све ово, у одређеним тренуцима и одређеним количинама, могло је и може да се види у играма Шпаније и Немачке.

„Мрзим тики-таку", рекао је Гвард... Чекајте, шта? #√Θ%♫§¿~♠@∩{®¥*&! Шта? Гвардиола мрзи... Да, да. Гвардиола мрзи тики-таку. Али Гвардиола игра тики-таку... Не, не. Не игра је. Никада је није играо.

Tiqui taca је фудбал у коме се посед одржава ради поседа. Ово посесивно монополизовање лопте чини игру минималистичком и антисептичком. То је тантрички фудбал без трења. Шпанија, тада наравно далеко најбоља репрезентација на целом Земљином шару, белуга кавијар међу екипама, умела је да се преда тики-таки као лошој навици. La Furia Roja је постала првак света постигавши најмање голова од свих (осам, односно 1,14 по мечу). Фудбалери Шпаније, ти предивни гноми у црвеном, дали би гол и онда би се додавали до сутра. Или, прецизније, додавали би се као да сутра не постоји и као да је та лопта једина преостала ствар од важности.

Немци су, можда чак, били рецептивнији за Гвардиолине идеје и постулате. Некада су немачке тимове дефинисали изузетни играчи на једном од два краја терена. Доминирање у централној трећини никада их није превише занимало. Међутим, онда су почели да раде са младунцима. Почели су да раде више и почели су да раде боље. Изнедрили су и настављају посвуда да недре камаре величанствено умешних фудбалера, који су тако компатабилни са Гвардиолиним методама.

Филип Лам, некада капитен „Маншафта", само је један од оних који је говорио о томе колико су размишљања његових саиграча и селектора Јогија Лева била условљена оним што се дешава у синапсама Пепа Гвардиоле.

„Немачки фудбал му дугује много. Подигао је игру на највиши ниво", рекао је Карл-Хајнц Румениге, рекавши такође да Бајерн није имао тренера какав је Гвардиола.

Још како није. Тренери из целог света су долазили у Зебенер Штрасе, у Бајернов тренинг центар, да би га гледали како ради. Томас Тухел, уз Роџера Шмита далеко најталентованији немачки и један од најинтересантнијих светских тренера, чија је Борусија из Дортмунда недавно постала екипа која је освојила највише бодова као другопласирани тим од како се игра Бундеслига, идолизује Гвардиолу и то не крије.

„Гвардиола жели да фудбал учини бољим...", рекао је Кројф. И да, свакако. То је оно што он жели и оно што он ради. Али Гвардиола је исто тако тренер који је освојио два Светска првенства, иако се ни на једном није појавио.

Седам играча Барселоне било je на терену у финалу Мундијала 2010. године. Седам играча Бајерна четири године доцније. Инијеста је голом донео пехар свом тиму четири минута пре краја другог продужетка. Марио Геце је урадио то исто, само три минута раније.

Уопште узев, Пепов концепт је коктел. У Гвардиолу су имплантирани Барсајакс идеали Јохана Кројфа и Ринуса Михелса. Онда је он даље обликовао своју мисао угледајући се на Арига Сакија. Прешао је у Италију, у Брешу и Рому, делом и због уверења да је Сакијев Милан учинио Серију А тактички најинтригантнијом лигом Европе. Хуан Мануел Лиљо, код кога је играо у екипи Дорадос де Синалоа у Мексику, један је од јачих његових стваралачких утицаја. Страховито га је дојмило инсистирање Рикарда Ла Волпеа, Аргентинца који је са успехом био селектор Мексика, да дефанзивци неизоставно отпочињу напад и да то вежбају брижљиво и педантно како би се „разумели као љубавници". La Salida Lavolpiana, платформа за прву прогресију лопте у којој се везни фудбалер спушта између централних бекова, коју користи Гвардиола а која се сада може видети диљем света, названа је наравно по њему. Гвардиола је чак разговарао и са Гаријем Каспаровим у Њујорку, о томе како се напада противник.

Гвардиола је најважнији део ове етиолошке секвенце, али није он оборио прву домину. Каталонац је својим дидактичким процедурама и дражесним визијама дубоко утицао на фудбал, али тек након што су многи дубоко утицали на њега. Од њих, једног је назвао најбољим тренером на свету.

Марсело Бијелса...

Ко је, заправо, он? Колико је још фудбалских усуда променио и залауфао овај чудни и чудесни тренер?

КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА