Predivni um jednog ludaka (drugi deo)

Čovek sa novim idejama je lud – sve dok ne uspe...

PRVI DEO

U Južnoj Americi žive ljudi sa nadimcima. Često je ime koje vam nametne svet mnogo važnije, svakako je živopisnije, od onog koje su vam dali mama i tata. Marsela Bijelsu zovu El Loco (Ludak). Ljudi, to znamo, vole da patologizuju ponašanje drugih. Neko je lud ako to definišu oni oko njega, koji odlučuju, zbog razloga ličnog komfora, da su osobenosti predmeta ogovaranja abnormalnije od njihovih. Ovakve klasifikacije su najčešće neprijatan nastavak malograđanštine i zavisti i ne treba ih uzimati ozbiljno.

Najčešće, ali ne i sada. Marselo Bijelsa stvarno jeste poseban. Njegove bizarerije stvarno su posebne.

Duže od veka i jedne njegove polovice, fudbalski vlastodržci i dužnosnici kolaborativno su dopisivali stranice priručnika o tome kako bi trebalo da se vlada neko ko živi od ove igre. Bijelsa je uzeo taj priručnik i pocepao ga je na deliće.

Bijelsa vam skoro dođe kao idalgo, pošto dolazi iz porodice političara i ka umovanju usmerenih ljudi. On je sin advokata i učiteljice. Njegov brat Rafael je bio ministar spoljnih poslova Argentine, a njegova sestra Marija Euhenija je deo života provela kao viceguverner Santa Fea. Njegov deda, priča se, posedovao je preko 30.000 knjiga u svom domu. Sasvim je izvesno da baš odavde potiče Bijelsin štreberast pristup fudbalu.

„Ja sam učenik fudbala", kaže on.

On gleda fudbal, u svim njegovim oblicima i agregatnim stanjima, sa psihodeličnom posvećenošću. Jednom je proveo božićne praznike tako što je 14 sati gledao video-snimke. Razvio je sposobnost da gleda dve utakmice simultano. Kada je dolazio na razgovor za posao u Velez Sarsfildu, sa sobom je poneo 51 traku kako bi objasnio kako će unaprediti ekipu.

Kada je postao selektor svoje zemlje, prijateljima je rekao da izgube njegov broj telefona, a onda se zaključao na ranču u pampi gde je neprekidno gledao fudbal. Stotine video-klipova utakmica i treninga poneo je na Mundijal 2002. godine. Onda je, shvativši da nije dovoljno, poslao po još. Jednom prilikom je na venčanje svog igrača došao sa snimkom utakmice sa Bokom Juniors, odigranom par sati ranije, pod miškom. Pre nego što će postati trener Atletika iz Bilbaoa, pogledao je sve njihove mečeve iz prethodne sezone. Ne jednom.

I tako on promatra, proučava, pretresa, raščlanjuje, čeprka, ispipava. Poput alhemičara koji među retortama i epruvetama traga za panacejom, tako i Bijelsa među tim svojim snimcima i beleškama traži idealni način igranja fudbala.

Počeo je da navija za Njuels Old Bojs kao mališan, verovatno ponajviše zato da bi nervirao oca koji je voleo Rosario Sentral. Međutim, odigrao je samo četiri meča za ovaj tim. Nakon čergarenja po nižim ligama, ali i studiranja agronomije, odlazi u Buenos Ajres sa 25 godina i tamo postaje trener univerzitetske ekipe. Pogledao je 3.000 fudbalera pre nego što je odabrao 20. Nosio je rečnik na treninge, kako bi što jasnije artikulisao svoje misli, a igračima se obraćao koristeći zamenicu usted, koja u španskom jeziku ima vrlo formalnu funkciju.

Nakon dve godine se vratio u NOB, gde je počeo da radi sa mlađim kategorijama. Shvativši da u unutrašnjosti mora postojati mnogo talentovanih dečaka koje klubovi previđaju, podelio je Argentinu na 70 parčića i posetio svaki od njih. Vozeći, naravno, pošto se bojao letenja.

Tako je jednom uleteo posle ponoći u kuću u seocetu od tek par hiljada duša, a onda ušao u sobu u kojoj je spavao dečak. Podigao je pokrivač i pogledao mu noge. Nakon inspekcije donjih ekstremiteta, procenio je da će Maurisio Poketino biti fudbaler.

U Bijelsi se pretaču dualiteti razuma i strasti, racionalnog i haosa, apolonovog i dionisovog principa. Ta njegova zavodljivost otprilike baš odatle i potiče. Od tog utiska koji primate kada ga pogledate. Utiska nekoga ko je neokrznut, ko je samo u prolazu u ovom svetu uvek svega istog.

Zbog toga Bijelsa štrči među rafovima običnosti i uobičajenosti. Kao abasidski kalif u prodavnici šrafova.

Koracima premerava širinu i dužinu protivničkog terena pre nego što uputi završne instrukcije pred meč svojim igračima. Kada je naleteo na mentalnu blokadu, išao je u zoološki vrt. Jednom je na patikama flomasterom označio deo stopala koji bi njegovi igrači trebalo da koriste prilikom udarca, a onda ih je, kao nemilosrdni podsetnik, nosio danima. Dečak se za njega peo na drvo blizu trening centra rivala kako bi ih špijunirao. Organizovao je treninge u vojnoj bazi dok je vodio Njuels, sa samo jednim telefonom kao vezom fudbalera sa svetom spolja.

Bijelsa ima egalitarijanski odnos prema novinskim kućama. Odbija da daje intervjue, jer ne želi da favorizuje predstavnike ma kog medija. Zbog toga na njegovim konferencijama bilo ko može da postavi pitanje. On će spustiti glavu, skoro logoreično mrmljati, ali će pričati, ponekad satima.

Jednom je ipak seo da razgovara sa argentinskim novinarom. Bijelsa je pričao o taktici, a kada je završio tražio je od njega da sumira lekciju koja mu je poklonjena. Brzo je postalo evidentno da nesrećnik nije zapamtio ili razumeo mnogo toga. Bijelsa mu je indignirano rekao da prestane da mu traći vreme.

Novinari ne mogu da mu priđu kada god požele, ali to zato mogu navijači. I to oni najmlađi, dakle najiskreniji. Postoji priča da je Bijelsa, tokom jedne od svojih šetnji Bilbaom, naišao na dečake koji su ga zamolili da im se potpiše u album. On im je predložio nešto bolje. Uzeo je album i rekao im da ga pronađu sutradan na istom mestu i u isto vreme. Po dogovoru im je vratio album, ali ispunjen potpisima svih igrača ondašnjeg Atletika.

Godinama ranije, kada je išao da pogleda utakmicu Kopa Libertadores, primetio je dva mališana koji su pokušavali da se ušunjaju na stadion. Prišao je i dao im je svoje ulaznice, a sam je požurio kući kako bi stigao na prenos meča.

Modaliteti vođenja mečeva Marsela Bijelse takođe su vrlo, hm, specifični. Nikad u odelu, on svoje ekipe navodi čučeći u jednom ćošku restriktivnog prostora. Onda ustaje i odlazi u drugi ćošak. Ako je verovati onima koji su brojali, on je tokom ove šetnje, koja se ponavljala mnogo puta, pravio tačno 13 koraka. U Marselju je prekinuo ovu praksu, pošto je sedeo na frižiderčetu na sredini označenog dela. Svakako se, ipak, držao svog omiljenog vidikovca, pošto naglašava da se utakmica najbolje vidi i najlakše dešifruje kada se posmatra sa nivoa bližeg podlozi.

Nekad se zamisli, glava mu klone, što mu daje izgled čoveka kome su ispali ključevi. Ali to ne traje predugo, jer mu hipertrofirana strast sa kojom pristupa fudbalu ne daje mira. Tada kreće mahnita dreka i još mahnitija gestikulacija.

U svakom klubu u kome je radio dogodio bi se momenat, tričava sitnica za ostale a nesagledivi andrak za njega, koji bi najavio rastanak.

Kada je započinjao svoju drugu sezonu u Baskiji, Bijelsa je imao ognjenu raspravu sa radnicima zaduženim za renoviranje Lesama trening centra. Mislio je da ne rade adekvatan posao. Atletik se distancirao od incidenta, a Bijelsa je tvrdio da je isključivo branio klub, što, kako je rekao, niko od čelnika nije radio.

Tek nekoliko meseca nakon što je stigao u Marselj, sazvao je konferenciju za medije na kojoj je optužio predsednika i njegove ljude da su ga lagali i da su dovodili fudbalere koje on nije želeo/odobrio. A onda, na narednom obraćanju, sa pedikirskom urednošću je objavio da je dugo razmišljao o onome što je rekao i što je uradio i da je shvatio jednu stvar - bio je potpuno u pravu u vezi sa svim.

Nakon prve utakmice svoje druge sezone u francuskoj luki, iako je prethodno najavio da će ostati, samo je ustao i otišao. Kao čovek koji je shvatio da se zamislio i da je propustio da izađe dve ulice ranije, na svojoj autobuskoj stanici. Lacio ga je prikazao javnosti kao svog novog trenera, ali je on dao otkaz nakon samo dva dana, opet zbog toga što obećanja data mu nisu bila ispunjena.

Opsesivan, sasvim sigurno. Kompulzivan, očigledno. Lud, moguće. Ali iznad svega, Bijelsa je genijalan. Da nije, ne bi postao kult.

Bijelsizam ima više poznatih sledbenika od Sajentološke crkve. Osim Gvardiole, njemu se dive i Horhe Sampaoli (slušao je njegove govore na vokmenu dok je trčao), Maurisio Poketino (nazvao ga je svojim fudbalskim ocem), Dijego Čolo Simeone, Herardo Tata Martino, Eduardo Toto Berizo i toliko još drugih. Mnogi treneri se okorišćuju njegovim idejama, iako nikada nisu bili njegovi soldati, iako nikada nisu imali neposredan kontakt sa njim.

Fudbal je, ako želite, prošao kroz proces bijelsifikacije. Međutim, svi ovi treneri samo su pozajmili i adaptirali Bijelsinu doktrinu. Samo su kajšarili neke njegove segmente. Oni igraju pripitomljeno, PG-13 izdanje njegovog fudbala, ne usuđujući se da primene originalnu ideju.

Fútbol bielsista je neobičan, unikatan i ekstreman. Fudbal koji se ne uzima našte, na prazan stomak. Kao kada izlazite iz dugog tunela, očima je potrebno vreme da se priviknu na njega.

„Moguće je već urađeno", rekao je Bijelsa tokom svog rada u Njuelsu. „Mi radimo nemoguće".

  KRAJ DRUGOG DELA

broj komentara 6 pošalji komentar
(sreda, 20. jul 2016, 16:43) - Sinisa [neregistrovani]

Bravo!

Ovaj tekst i onaj prethodni pokazuju da ima nade za srpsko sportsko novinarstvo. Sve pohvale autoru! Ovi komentari, sa druge strane, u kojima se govori o "dosadi", pokazuju da nema nade za ovo drustvo :)

(sreda, 20. jul 2016, 13:06) - anonymous [neregistrovani]

BOLESNI UMOVI ( Drugi deo)

!!!

(sreda, 20. jul 2016, 12:13) - anonymous [neregistrovani]

odg...

Smorivoje....mene zanima

(sreda, 20. jul 2016, 11:03) - anonymous [neregistrovani]

Dosadan?

Tekst je sjajan, kao i tema, o kojoj ne verujem da ljubitelji fudbala znaju previse. Kome je dosadno ne mora da cita, ima za njega materijala na kioscima dovoljno.

(sreda, 20. jul 2016, 10:01) - anonymous [neregistrovani]

Kalif

"Abasidski kalif u prodavnici srafova" - vrhunski!!! Sjajan kontrast i stvarno sjajan tekst

(sreda, 20. jul 2016, 09:33) - ? [neregistrovani]

Сморивоје заљубљен у Бјелсу или кога то занима?

?