Svoj najveći neprijatelj

Bio je septembar 2013. godine kada je - tada u liku Luke di Montecemola - Ferari napravio jedan od onih ne-mogu-da-verujem poteza i vratio u tim vozača kojem je samo tri godine ranije isplaćeno 17 miliona evra da više ne vozi za njih. Međutim, povratak Kimija u redove crvenih - suprotno očekivanjima milionske armije navijača - nije imao mnogo veze sa flegmatičnim Fincem, koliko je bio makijavelistički udarac na do tada neprikosnovenog lidera tima, Fernanda Alonsa. Ne bih da ponavljam ono što sam tada napisao, ali ne mogu a da ne primetim analogiju sa aktuelnim događajima. Jer, jasno je da je poruka koju je Fernando dobio u septembru 2013. potpisivanjem Kimija, u dlaku ista onoj koju je Fetel dobio u septembru 2018. otpuštanjem Raikonena. Kao i Alonso nekad, Seb je tokom četiri godine u Skuderiji izgradio ekosistem u kojem se oseća komforno - preferencijalni tretman, opušteno ćaskanje sa trkačkim inženjerom na italijanskom i klupski kolega kojeg je samo povremeno potrebno podsećati gde mu je mesto - ali ekipa od toga nije imala mnogo koristi. Ako u prve dve godine na raspolaganju nije imao automobil za mnogo više od sporadične pobede tu i tamo, u prošloj, a pogotovo u tekućoj sezoni Ferari mu je podario mašinu u kojem se može do titule. Štaviše, u kojoj bi se moralo do titule. A ipak, sedam trka pre kraja šampionata, Hamilton ima lepih 30 bodova prednosti i ogromno samopouzdanje koje crpi iz pobeda u naoko inferiornom automobilu pa deluje da će još neko vreme Kimi ostati poslednji šampion iz Maranela.

Amaterski potezi u Azerbejdžanu, Francuskoj, pogotovo Nemačkoj pa onda i u prvom krugu Monce (mada bi se moglo štošta napisati i o brojnim taktičkim greškama ekipe ove sezone) bi bili previše i za manje tolerantan tim od Ferarija, pa nije neobično što se potpisivanjem Leklera simbolično završio Fetelov medeni mesec sa italijanskom ekipom. Momak iz Monaka je već izjavio da ne dolazi da bude broj dva što će - ukoliko Arivabene to zaista i dozvoli - potpuno promeniti dinamiku unutar ekipe u pravcu koji se Nemcu neće naročito svideti. Ako se opet vratimo u prošlost setićemo se da je Alonso na sličan potez odgovorio tako što je na stazi do nogu potukao Kimija, ali u tom procesu i izgubio odnos sa ekipom pa je na kraju sezone napustio Skuderiju dve godine pre isteka ugovora (i u moru loših odluka doneo ubedljivo najgoru, zbog koje ga na kraju krajeva dogodine i nećemo gledati u Formuli 1). Povucimo sada paralelu sa onim što se iste, 2014. godine dešavalo u susednoj garaži - gde je Rikardo potpuno neočekivano ostavio Fetela u prašini i time ga praktično naterao da napusti ekipu koja mu je donela četiri uzastopne titule - i polako nam se pred očima stvara slika onoga što bi mogli da gledamo u 2019. Ferari zato po ko zna koji put donosi odluku koju neki drugi tim možda ne bi, ali takvu da je potpuno u skladu sa Encovom mantrom po kojoj je tim večan a vozači se menjaju. Potencijalna dobit - titula - je gotovo jednako velika kao i dugoročni gubitak - Seba, kao nekad Alonsa - pa ćemo ovaj "all in" momenat zapamtiti kada dogodine budemo svodili račune.

Naravno, pita se i Seb. U Red-Bul-godinama osporavan zbog prednosti koju su automobili koje je potpisivao Ejdrijen Njuji tada donosili, momak iz Hepenhajma je izabrao Maranelo ne samo kao mitsku garažu o kojoj svi koji su ikada uzeli volan u ruke sanjaju već i kao emulaciju onoga što su tako uspešno realizovali prvo Šumi kada je istom tom Ferariju doneo titulu nakon 21 godine, a onda i Luis koji je na uštrb superiorne ekipe (u tom trenutku je bar tako izgledalo) odabrao Mercedes i odveo ga na vrh. Realizacija Fetelovog projekta do sada nije uspela da ga dovede do pete titule svetskog šampiona, što ne znači da se to ipak neće dogoditi, možda već ove sezone. Fetel je i dalje bar jednako dobar kao u šampionskim danima i svako ko ga potcenjuje čini to na sopstvenu štetu. Priznanjem da je sam sebi najveći neprijatelj, Seb pokazuje da je svestan da ishod svake buduće trke zavisi samo od njegovih performansi jer uz automobil koji ima na raspolaganju ne bi smeo previše da brine o tome šta radi konkurencija. Zbog toga bi narednih devet nedelja, koliko nas deli od kraja šampionata u mnogome moglo da odredi budući tok karijere četvorostrukog šampiona.

Prva stanica na tom putu je Singapur i staza koja je na papiru morala Ferariju da pruži značajnu prednost u odnosu na Mercedes, ali Hamilton izgleda juče nije dobio taj memo. Britanac je potvrdio da je u životnoj formi i ponovo odvezao jedan od onih krugova koji se pamte, nadmašivši glavnog rivala na kvalifikacijama za više od šest desetinki. Ne mogu a da se ne zapitam da li bi Luisu možda ipak bilo draže da Fetela danas na startu umesto iza, vidi pored sebe, u prvom redu, na mestu sa kojeg će u trku krenuti Verstapen. Osim što je na stazi beskrupulozan - Monca je dala novi prilog za takvu tvrdnju - Maks nije protagonista šampionata i za razliku od Britanca nema šta da izgubi. To ne znači da bi danas trebalo očekivati reprizu prošlogodišnjeg starta, ali bi Luis mogao da dođe u poziciju da u deliću sekunde odlučuje da li mu je prva pozicija vredna rizika koju nosi igranje kukavice sa Holanđaninom. Sedam od poslednjih devet trka je dobijeno sa prve startne pozicije (bez mehaničkog kvara 2012. i sudara na startu prošle godine verovatno bi bilo i devet iz devet), ali uz obično puna dva sata vožnje, praktično neizbežno sigurnosno vozilo i u Singapuru uvek prisutan rizik od kiše i Luis i Seb bi morali da znaju da se ni trka, a pogotovo šampionat ne odlučuju u prvoj krivini. Čak i uz statistiku da je pobednik na stazi pod reflektorima šest puta u poslednjih sedam godina dolazio i do titule. Sjajan scenario za ono što nas čeka popodne, zar ne?