Hipnotišuća lepota brzine

Zbog toga, već devedeset godina najveći trkački asovi sveta hrle u Kraljevski park severno od Milana gde ih među nestvarno lepim stoletnim stablima čeka ultimativni test njihove trkačke veštine. Monca, Magična pista.

Nema vozača koji su je probali a da nisu ostali hipnotisani jednostavnošću njenog kruga. Dugačak startno ciljni pravac, dve Lezmo krivine, varijanta Askari i zloglasna ali neodoljiva Parabolika kao jedine krivine koje prekidaju dugačke pravce (uz tokom godina nekoliko nespretno umetnutih šikana u cilju smanjenja brzine), čine da se skoro šest kilometara staze prozuji za manje od minut i po, prosečnom brzinom većom od 250 kilometara na sat.

Upravo ta jednostavnost je ono što Moncu čini neponovljivom. Iako na prvi pogled deluje da tako prosta staza zanemaruje vozačke veštine a favorizuje snagu motora, jer se neretko dešava da se na kvalifikacijama vozači poređaju u parovima po startnim redovima, istina je mnogo drugačija.

Asfalt Katedrale brzine decenijama skriva tajnu koju je samo mali broj pilota uspeo da odgonetne, iako su mnogi pokušavali. Da bi pobedio, vozač mora da pronađe svoj limit, poigra se sa njim, ali tako da ga nikad ne prekorači. Stići do tog limita, ostati živ i trijumfovati je zato privilegija koja je ostala nedostižna za impresivnu plejadu svetskih šampiona - Džek Brebem, Džejms Hant, Mika Hakinen i Kimi Raikonen su samo deo liste na kojoj su desetorica prvaka sveta koji svojoj kruni nikada nisu dodali kraljevski dragulj.

Sa obe strane ta čudna lista oivičena je legendama o Monci.

Na jednoj strani, tu su blještavo sjajne legende o slavi, koje su u davnim danima ispisivali Fanđo, Stjuart, Lauda, Pike, Prost, Sena i Šumaher, sve odreda višestruki svetski šampioni i višestruki pobednici na najbržoj stazi na svetu, a čijim stopama danas kroče Fetel i Alonso, uz dugačku listu pretendenata na taj slavni status.

U njihovoj senci, na drugoj strani su mračne legende o onima koji su u traganju za limitom otišli predaleko. Askari. Fon Trips. Rindt. Peterson. I još 83 drugih, što vozača, što redara i gledalaca. Pa je tako Monca, do tužnog maja 1994. godine kada smo u Imoli izgubili Airtona, bila jedina staza na svetu koja je odnela život svetskog šampiona. Ne jednog, već dvojice. Iako to mračno lice najbrže staze na svetu nikad ne smemo zanemariti, imamo pravo da se nadamo da su sve tužne legende Monce odavno ispričane.

Ovog septembra, na trku u severnoj Italiji dolazimo posle burne dve nedelje sukoba glavnih pretendenata na titulu šampiona sveta, Rozberga i Hamiltona. Da, Rozbergov pokušaj preticanja jeste bio nespretan i u krajnjem slučaju, u drugom krugu trke, potpuno nepotreban, ali samo emotivni Luis i njegovi ostrašćeni navijači mogu da veruju da je Niko to uradio namerno. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što znamo da prilikom takve vrste kontakta bar podjednake šanse da ostane bez bodova ima onaj koji udara, a ne samo onaj koji je udaren. Osim toga, ako je Rozberg toliko vešt da na kritičnom mestu na stazi, gde se sa preko 320 kilometara na čas koči pred ulazak u Le Komb krivine, može da izvede takav manevar koji će Hamiltonu da upropasti trku, a da pri tome sam ostane (relativno) neoštećen, moje skromno mišljenje je da onda Nemac i zaslužuje titulu, jer tako nešto osmisliti i izvesti može samo istinski šampion. Šalu na stranu, Hamilton bi bar, pre nego što (kao i obično) krene da se žali, trebalo samo da se priseti ovogodišnje Velike nagrade Nemačke i svog kontakta sa Batonom, pa će mu mnogo šta postati jasnije. Na kraju, ako je osuda (Luisovih) navijača i (britanske) štampe mogla da se očekuje, onda nije ništa manje predvidljivo bilo i to da će kolege vozači (između ostalih Alonso, Fetel i Hilkenberg) listom stati na stanovište da Rozberg nije kriv, već je u pitanju običan, trkački incident. Što su FIA delegati jednoglasno zaključili deset sekundi nakon što su otvorili slučaj, te ga promptno i zatvorili.

Ono što je u celoj priči mnogo interesantnije je kakav će uticaj sva događanja imati na dinamiku odnosa unutar Mercedesa. Ekipa iz Breklija već ima dovoljnu bodovnu zalihu da za konstruktorsku titulu ne mora da brine, ali sa druge strane, Mercedes ne bi bio to što jeste kada bi tolerisao ovakve gafove. Ipak, manir na koji je Rozbergu presuđeno (na kraju je prošao „samo" sa šestocifrenom novčanom kaznom od strane tima), maltene pred kamerama, dok još timski šefovi nisu stigli ni da popričaju sa obojicom vozača ukazuje da je u Mercedesovoj garaži možda čak i burnije nego što to žuta štampa pokušava da predstavi. I baš zato, najbolja usluga koju bi novinari mogli da naprave Mercedesu, Niku i pogotovo Luisu, bi bila da se povuku i na miru uživaju u fantastičnom raspletu borbe za titulu koji nas očekuje u narednih 7 trka. Jer, koliko god su borbe za titulu u kojoj učestvuju vozači iz različitih timova one koje prosečni navijač priželjkuje, borba za titulu timskih kolega je na psihološkom planu uvek bila mnogo zanimljivija i kao takva, donosila neke neverovatne rasplete na stazama (Adelaida '86, Suzuka '89, pa čak i Istanbul '10. i Malezija '13. godine).

I dok će dvoboj timskih kolega u dominantnom Mercedesu nesumnjivo biti jedna od poslastica nedeljne trke, impresivan je broj onih koji smatraju da imaju šanse da se umešaju u borbu za vrh. Mnogi kao potencijalno iznenađenje vide Vilijams, pre svega Botasa, budući da su beli automobili pakleno brzi na stazama na kojima ne dominiraju spore krivine; Red Bul je u Belgiji pokazao da i na brzim stazama ima čemu da se nada, a preobražaj Rikarda iz momka koji obećava u istinsku zvezdu, koji se dešava pred našim očima, je jedna od najlepših priča sezone. Konačno, dan u kojem Ferari dolazi na Moncu bez ambicije da pobedi bi bio i poslednji dan Skuderije u šampionatu, dok će šansu iz prikrajka tražiti i Meklarenov dvojac, za kojeg je Italija verovatno poslednja ovogodišnja prilika da kapitalizuju moć Mercedesovog pogona penjanjem na podijum.

Kome sve ovo nije dovoljno zanimljivo trku može da isprati makar zbog potere za najvećom ovogodišnjom maksimalnom brzinom, koja je projektovana na preko 350 kilometara na sat, a sa aktiviranim DRS-om, potpomognut ERS-om i dobrim firungom neki smatraju da neko od vozača može opasno da se približi i granici od 360 kilometara.

Pirelijev izbor je konzervativan, srednja i tvrda mešavina, pa neće biti iznenađenje ukoliko se timovi odluče na samo jedno servisno zaustavljanje. Ponovo ćemo videti dve DRS zone, ali tanka krila koja timovi koriste na Monci će učiniti da doprinos DRS-a bude minimalan, dok će i hibridna snaga biti limitirana činjenicom da se na Katedrali toliko kratko koči da baterije ne mogu da se do kraja napune.

Sve u svemu, po prognoziranom lepom vremenu, pred nama su 53 najstrašnija i najlepša kruga u godini. Uživajmo.