Realnost srpskog rukometa – dobro je, ali može bolje

Pre početka turnira selektor muške rukometne reprezentacije Srbije Antonio Đirona u više navrata je isticao četvrtfinale kao krajnji domet "orlova" na Svetskom prvenstvu.

Međutim, Srbija je dobacila do trećeg mesta u Grupi 3, prethodno savladavši Alžir i Katar, a kasnije Argentinu i Holandiju. Porazi od Nemačke i Norveške bili su presudni da se "orlovi" ne domognu cilja.

Željno iščekivano četvrtfinale izmaklo je za jedan gol, jednu pobedu, jednu odbranu ili malo više sreće. No, sem defanzivne igre u svim oblicima ("brzi centar", kontra i polukontra napadi, poziciona odbrana) retko se šta može zameriti rukometašima Srbije.

Pristup igri u skoro svim utakmicama bio je na maksimumu, ofanziva je bila odlična uz sporadične ishitrene postupke bekova, što je na velikim takmičenjima razumljiva greška.

Đirona je nakon ispadanja sa Svetskog prvenstva izjavio da je ekipa na pravom putu i da se razvija u tim koji će u budućnosti biti spreman za velika dela, ali da je za takav rezultat potrebno vreme.

Ukoliko bismo pravili uporednu analizu igre reprezentativaca od pre dve ili četiri godine u odnosu na nedavna izdanja na šampionatu sveta, utisak je da je današnja Srbija neuporedivo bolja, modernija u rukometnoj zamisli, a posledično i u igri.

Tako blizu, a opet daleko

Srbija je imala izglednu priliku da se domogne četvrtfinala. Međutim, iskustvo ili ono što nazivamo kontinuitetom igranja na velikim takmičenjima bilo je presudno da "orlovi" stanu na korak od cilja.

Nakon svakog "neuspeha" nekog od reprezentativnih sportova, pogotovo timskog, ispostavlja se nepogrešivo tačnom izjava Nikole Jokića, da mi [Srbi] ne volimo sport, već da pobeđujemo i osvajamo medalje.

Plasman na 11. mesto ovogodišnjeg Svetskog prvenstva pre samo godinu-dve delovao je nezamislivo, a sada se pojedini rukometni zanesenjaci bave čuvenim – šta bi bilo, kad bi bilo.

Primerice, šta bi bilo da je Dejan Milosavljev branio od početka turnira, a pogotovo u drugom kolu preliminarne faze turnira protiv Nemačke.

Ili da je pivotmen Mijajlo Marsenić postigao pogodak prilikom prednosti od četiri gola kod rezultata 20:16 protiv Norveške ili da su Uroš Borzaš i Bogdan Radivojević bili precizni u finišu utakmice protiv Nemačke, kada se odlučivalo ko ima izgledne šanse za trijumfom...

Sve ovo ostaje prošlost i malo ko će se sećati golova i promašaja u narednim godinama, ali svima koji prate rukomet ostaće upamćeno Svetsko prvenstvo 2023. godine na kome je Srbija počela sa rastom i stvaranjem novog, respektabilnog i neugodnog tima u svetskim okvirima.

Iako nije ispunila cilj, Srbija je uspela da  trijumfom nad reprezentacijom Holandije  prekine neuspešni niz u mečevima sa selekcijama koje dolaze iz Evrope.

Pre pobede nad Holanđanima, Srbija nije trijumfovala nad evropskom reprezentacijom na Svetskom prvenstvu od 14. januara 2013. godine i pobede protiv Belorusije.

Prvi put posle 10 godina, Srbija je pobedom 36:27 protiv Alžira uspešno startovala na početku Svetskog prvenstva u rukometu, postigavši najveći broj golova na meču Svetskog prvenstva za muškarce još od 2009. godine kada su "orlovi" postigli 38 golova u pobedi nad Saudijskom Arabijom.

Budućnost reprezentativnog rukometa je sjajnija

Naredno takmičenje koje očekuje Srbiju je nastavak kvalifikacija za Evropsko prvenstvo koje se održava 2024. godine.

"Orlovi" se nalaze u kvalifikacionoj Grupi 2, a protivnici su im Norveška, Finska i Slovačka.

U dosadašnjem delu takmičenja Srbija je ostvarila dve pobede u dve utakmice protiv Finske i Slovačke, a naredni meč igra protiv Norveške 9. marta na domaćem terenu.

S tim u vezi, šampionat Starog kontinenta za godinu dana biće izvesno novi pokušaj za najbolji rezultat srpskog rukometa još od evropskog srebra 2012. godine i viza za Olimpijske igre u Parizu.

Selektor Toni Đirona sa Rukometnim savezom Srbije ima ugovor do 2024. godine, a za šampionat Evrope, gotovo izvesno može da računa na isti igrački kadar koji je predstavljao zemlju na ovogodišnjem Svetskom prvenstvu.

Premda, pojavili su se mlađi rukometaši koji bi za godinu-dve mogli biti čvrsti stub reprezentativnog rukometa, poput Marka Milosavljevića, Stefana Dodića i Vukašina Vorkapića koji su se prema mišljenjima stručnjaka i ljubitelja rukometa pokazali kao stabilni i dobri igrači, uprkos mladosti koja sa sobom povlači i nedostatak iskustva.

Reprezentativni rukometni uspesi su neophodni, jer ih dugo nije bilo.

Nakon boljeg rezultata uz medalju sa Evropskog ili Svetskog prvenstva možda će neki tinejdžer odlučiti da sa pozicije košarkaškog beka pređe na ubojitog beka golgetera u rukometu.

Time bi bilo popunjeno ono što nam je prilično falilo prilikom napada protiv Nemačke i Norveške, a samim tim trasiraće se put kontinuiteta, rasta i razvoja rukometa u Srbiji.