РТС у Њујорку: Потера за Федерером...

Као ретко када, све је синоћ прошло перфектно за Ђоковића, почевши од времена. (У ствари, све је почело пре 12 месеци када су организатори променили, и мало успорили, подлогу: испод гуменог врха је избачен асфалт и стављен цемент, а плава боја којом је офарбан терен добила је мало више зрна песка.) Киша је натерала организаторе да затворе кров стадиона "Артур Еш" и ти услови су, показало се, одговарали Ђоковићу.

Без ветра и са само мало кише (на северној половини терена кров је у неколико наврата помало прокишњавао па су сакупљачи лоптица морали да интервенишу и бришу подлогу), Ђоковић је искористио перфектне услове да перфектно егзекуира перфектан план напада – неутралисање Дел Потровог сервиса и форсирање његовог бекхенда, са дугачким поенима пуним слајса који су терали високог Аргентинца да напорно ради на враћању сваке дубоке лопте. Новак је после меча признао да је врло рано у мечу био свестан да ствари функционишу како треба и да се осећао сигурно – што је време више одмицало, то је Дел Потро изгледао уморније и истрошеније. У трећем сету Дел Потро се у једном моменту чак био наслонио на столицу главног судије не би ли зграбио пар секунди одмора. За разлику од суботњег женског финала, није било инцидената са суђењем. Новак је зарадио једно упозорење због тога што није сервирао у предвиђених 25 секунди, иако се бар у неколико других наврата сат који одбројава време за сервис мистериозно гасио пре него што је Ђоковић стигао да одсервира. Један од америчких колега је на конференцији за штампу после меча покушао да извуче коментар од Ђоковића на тему да ли тенис дискриминише против жена, али је Новак вешто одбио да буде увучен у такву дискусију у оваквом моменту, одговоривши да обожава Серену Вилијамс, али да се не слаже са таквом карактеризацијом.

Такође, није било инцидената са публиком, која је у суботу упропастила Осакино магично вече звиждањем током доделе трофеја. Као што смо и очекивали, Дел Потро је имао гласније ако не и многобројније навијаче, али је све остало у границама коректног, сем можда током неколико кључних момената трећег сета где се Ђоковићу звиждало између два сервиса, као и када се распитивао о несталим лоптицама. Аргентинци су здушно и неуморно певали "Оле, Делпо", али коректно, између поена. Ђоковић је после меча чак рекао да му је то пријало јер је атмосфера била права фудбалска, поготову под затвореним кровом који све чини много гласнијим. Уз то, он је себе убедио да "Оле" у ствари значи "Ноле" и тиме је неутралисао подршку коју је његов противник примао.

Победити некога у гренд слем финалу са 3:0 није нимало лако. Од 14 досадашњих титула, Ђоковићу је то до сада пошло за руком само три пута (у Аустралији против Ендија Марија 2011. и 2016. и 2018. на Вимблдону против Кевина Андерсона). То вероватно најбоље описује како је меч изгледао. За легендарне мечеве који се памте потребно је имати два изразито расположена велемајстора (Аустралија 2012. – против Надала, Вимблдон 2014. – против Федерера). То синоћ није био случај. Ђоковић је од самог старта одиграо толико солидно и машински, погађао је линије на обе стране (модификована верзија "вамос тамос" система где се форсирала бекхенд страна Дел Потра), да победа ниједног момента није изгледала дискутабилно. Аргентинац је имао солидних момената, први гем је одсервирао без изгубљеног поена (завршио је са шест асова). Али када га је у осмом гему, при резултату 4:3, Ђоковић брејковао са нулом (освојивши сва четири поена), то је био солидан предзнак.

Најбољи дефанзивни играч данашњице је био у пуном сјају – Дел Потро је кренуо агресивно, баш као и против Надала у полуфиналу, погађао је линије, али је Ђоковић све то враћао. Лондонски Телеграф је због тога српског шампиона преименовао у "Блоковић".

Само у једном моменту средином другог сета је ниво Ђоковићеве игре мало пао. Новак је направио брејк већ на 1:1 да би Дел Потро три гема касније узвратио истом мером. У следећем сервис-гему Ђоковић је прошао кроз двадесетоминутни пакао (далеко најдужи гем који је одиграо на целом турниру), где је одиграо 22 поена и спасао три брејк лопте. Ђоковић је касније признао да му је средином другог сета пала концентрација, али је био поносан на то како је успео да се поврати без екстремних излива беса, драња на бокс или публику, ломљења опреме. Ђоковић је сачувао гем, стигао до тај брејка, превазишао мини-брејк у њему, и на крају победио са 7:4 – после нестварних 95 минута игре.

Статистика показује да је Ђоковић био доминантан. Сем у асевима (6-1) и двоструким грешкама (1-2), надиграо је Аргентинца у свим фаховима игре, најупечатљивије у проценту поена освојених на свој други сервис (59 одсто – 50 одсто), поени на мрежи (76 одсто – 71 одсто) и раскорак између винера и непотребних грешака (-6 наспрам -16). (Ја више волим да гледам раскорак него апсолутне бројеве – Ђоковић често има мање винера од противника зато што његов прецизни стил игре не захтева толико ризиковања; он полако и методолошки меље противника дуго израђеним поенима и то њих тера да више ризикују. Неки од тих агресивних удараца су успешни, а неки не; противници обично имају више и једних и других, али је кључно колико нето поена та агресивност донесе.)

Историја нас учи да прелазак из једне епоху у другу није одмах видљив без одређене временске дистанце. Пре две године смо после Ђоковићевог болног пораза у Њујорку од Стена Вавринке писали баш на овом простору колико је тај неуспех могао да буде кобан за његову каријеру и неминовни (иако можда несвесни, а могуће је и нежељени) поход ка титули најбољег тенисера свих времена. Њујорк је одлично место за таква размишљања зато што публика овде бесомучно обожава Федерера (у стилу Парагвајског Дејвис куп навијања) и одавно му је доделила назив ГОАТ (greatest of all time), без борбе. Сада већ јако давне 2016. су бар неки од нас легитимно размишљали о томе да ли Ђоковић можда припада тим разговорима, након што је коначно неколико месеци раније освојио Париз, комплетирајући не само каријер гренд слем (један од само осам мушкараца у историји тениса) већ је у једном моменту био шампион сва четири највећа светска турнира. Шампионима тог калибра се сплахнућа типа финала за Вавринком једноставно не дешавају – на том нивоу нема места Брновић/Хаџибегић пеналима.

Пуно тога се променило у те две године. Новак је упао у кризу, повреда је довела до подугачког одсуства, стигло је друго дете и нови животни приоритети. Прошле године, први пут од 2009, Ђоковић није ушао ни у једно гренд слем финале. Старт 2018. је био подједнако лабав. Дно је дотакнуто у четвртфиналу Париза, поразом од Италијана Марка Чекината, тада на 72. месту, не само због резултата већ и због игре. Ђоковић је деловао љуто и збуњено, ноге се нису кретале како је требало, тело је деловало смушено. Новак је синоћ признао да му није било лако тог дана и да је био изразито незадовољан како својом игром тако и припремом – био је неспреман, несигуран шта и како даље и има ли за то снаге.

Ни он сам а ни највећи његови обожаваоци нису могли да буду сигурни куда ће даље ићи његова каријера – доле, или ка повратку у трку за ГОАТ. Новак је признао да пре шест месеци није ни сањао да ће лето 2018. проћи како је прошло – са још два гренд слема и комплетирањем Мастерс 1000 серије (освајање свих девет титула бар једном у каријери) тријумфом у Синсинатију. Ђоковић је једини играч коме је то успело; Федереру недостаје Монте Карло, а Надалу Мајами и Париз (дворана). Епоха Ноле 3.0 је сада званично почела (пре три месеца).

После тријумфа, Ђоковић је у свим разговорима наступио са одређеном дозом поноса и олакшања. Био је емотиван и искрен, чак и више него обично. Објашњавао је како је у једном моменту после Ролан Гароса када се ломило куда ће његова каријера ићи даље буквално отишао у планине са Јеленом где су се пет дана пели до једног врха у Француској, одакле се пружа диван поглед и ту сели и сагледали шта је све постигнуто и шта све остаје као могуће. То је врло децидирано била прекретница, када је мозак почео да гура тело. Све се своди на ефикасност – како постићи што више са што мање трошења менталних и физичких ресурса.

Ђоковић овог лета делује као искуснија и прецизнија машина која зна зацртани пут. Он је у истом моменту и више релаксиран али и више фокусиран. После тријумфа на Ју-Ес опену, Ђоковић ће сада скочити на треће место АТП листе, и због слабе 2017. и малог броја поена које брани има реалне шансе да се до краја године врати на чело АТП листе.

Шта даље? Један шпански колега је на конференцији за штампу приметио да ако би Новак наставио да осваја два гренд слема годишње, могао би да стигне Федерерових 20 титула до своје 37. године. То на први поглед звучи изводљиво. Али наравно, та статистика је нетачна зато што Новак мора да освоји само ЈЕДАН гренд слем годишње у наредних шест година (до своје 37) и биће ту. Да ли је то реално? Годину дана старији Надал је у Њујорку предао полуфинале Дел Потру, предстоји му рехабилитација колена, а 11 од његових 17 гренд слем титула је освојено на мекој шљаци Париза – а у задњих пет година само једна ван ње (Њујорк 2017, против Кевина Андерсона). Федерер је чак шест година старији и кад тад ће биологија учинити своје. У овој невероватној, златној ери мушког тениса са три легитимна кандидата за титулу најбољег свих времена (освајачи 50 од последњих 60 гренд слем титула током претходних 15 година), Ђоковић има позитиван скор са обојицом противкандидата: 24-22 против Федерера и 27-25 против Надала (од чега 7-16 на шљаци, која чини мали део целе сезоне и само 25 одсто гренд слемова, и стога 20-9 на осталим подлогама).

Како је Џоел Дракер са америчког Тениског канала приметио, Новак је тренутно у бољој позицији од својих ривала на техничком, тактичком и физичком плану, а уз то је и здравији. Све ће зависити мање од Федерера и Надала, који су у мање или више брзом заласку, а више од тога којом брзином ће неки од млађих, долазећих играча успети да унапреде своје повремене успехе на мањим турнирима у конзистентне нападе на гренд слемове.