Лекције из Њујорка

Ђоковић је дакле сада на корак-два од самог врха по броју пораза у финалима, али још је млад и све су шансе да ће се у блиској будућности наћи на челној позицији. Ипак, у горој ситуацији је Енди Мари, који има три победе али и осам пораза. С друге стране, Стен Вавринка у гренд слем финалима има скор од 3-0 и уз Густава Куертена је једини играч са бар три велика трофеја и ниједним поразом у отвореној ери тениса (после 1968). (Вавринка је сада победио у последњих 11 финала турнира у којима је наступио.)

Сви ови порази сами по себи нису толико важни, али нам говоре нешто о Ђоковићевој припремљености. Неки од тих пораза су били неизбежни, неки су били тесни, неки чак и трагични – али овога пута није смео да изгуби. Ово је Ђоковићу било седмо финале у Њујорку: ја сам био на шест од тих финала и ово је било прво где је Новак важио за јаког фаворита који је морао да победи. Са скором од 2-5 у финалима Ју-Ес опена, Ђоковић је тањи од Лендла (3-5), а од великана једино је Бјерн Борг (0-4) у горој позицији. (Не рачунамо Била Џонстона, са скором 2-6 за време Првог светског рата.) Године 2007. Ђоковић је био клинац који је само неколико месеци раније напустио тинејџерске године и играо је у свом првом великом финалу, али је ипак поштено намучио Федерера. Надал га је у Квинсу победио 2010. и 2013, али то су били тесни мечеви. Коначно, 2012. Мари је пренео моментум са лондонске олимпијаде (злато) и после жестоке борбе победио Ђоковића у пет сетова.

Све околности су у недељу бар на папиру ишле у Ђоковићеву корист: време је било перфектно, без влажности која је ранијих дана изнуривала играче и на коју је он посебно осетљив. Новак је требало да буде свежији: он је први завршио своје полуфинале уз минималан отпор Гаела Монфиса, а стицајем невиђених околности, у првих 13 дана турнира, на терену је провео буквално упола мање времена него његов противник у финалу. Вавринка је после меча признао да су га од самог старта мучили грчеви, али да је радио све што је могао да то сакрије да не би противнику дао до знања да код њега постоји нека слабост.

И коначно, доживели смо да видимо важан меч у Њујорку, на којем је публика махом навијала за Новака. До сада је ситуација обично била таква да у најбољем случају навијају за његовог противника, а понекад и отворено против Новака. Остаје питање да ли је јучерашња подршка била због одсуства мегазвезде с друге стране мреже (Стен је сам рекао да он још не припада великој четворци) или због Ђоковићевих надљудских напора да просто натера Њујорчане да га воле.

Вавринка је јако фин момак, али је ипак релативно анониман за позере који се појављују на финалима на теренима Флашинг Медоуза. Публика у скупим боксовима и бар доњој секцији Артур Еша (где боља места коштају неколико хиљада долара) махом је ту да буде виђена бар колико и да види тенис, и ноторни су по генералној незаинтересованости за техникалије тениса и непоштовању неких основних норми типа: за време играња поена не треба устати и лагано ишетати из гледалишта.

Колико год да Ђоковић природно не припада тој секти – за њега су бар чули. (Или се сећају његових вербалних сукоба са локалним љубимцем Ендијем Родиком због инсценирања повреда.) А Новак се већ дуго и те како труди да их приволи, било имитацијама на терену, било покушавањем да буде "већи Њујорчанин од самих Њујорчана" (пре пет година, када се финале такође играло 11. септембра, Ђоковић је на загревање изашао у капи њујоршких ватрогасаца). Ове године је форсирао клањање и фигуративно слање срца публици – можда је тај "спонтани" чин неким чудом уродио плодом.

Тек, у финалу публика је махом била уз Ђоковића. Неколико пута, када се резултат ломио, са трибина смо чули скандирање "Ноле, Ноле", што се никада раније није десило. Највећи проблем са трибина су му били управо наши људи, или бар онај њихов део који верује да када Ђоковић промаши први сервис у кључном моменту најбољи начин да му се помогне да се концентрише је урлањем типа "волим те, Ноле".

Али ни генерална наклоност публике у недељу није била довољна. Тачног објашњења за сада нема. Ђоковић је после меча потврдио оно што нам је статистика казала и пре него што је он крочио у Бад Колинс медија центар: заказали су сервис и боља реализација брејк лопти. Али правог објашњења "зашто" се то догодило није било – сем Новаковог признања да је Вавринка играо храбрије.

Апропо храбрости – Вавринка је после меча испричао да је упркос доброј форми током турнира у недељу ујутру био толико заплашен да је на пет минута пре изласка на терен буквално плакао од треме, али да је онда морао да се сабере. (Та фраза, "I had to put my shit together", има поетичнији али непреводив и вулгаран елеменат на енглеском.)

Ђоковић је провео чудно лето, са лошим резултатима и мистериозним повредама које се стално помињу у неком генералном смислу – довољно да се зна да постоји неки неидентификовани проблем, али не тако јак да се користи као изговор. Током полуфинала Новак је имао неколико медицинских тајм-аута, изгледало је да су му радили на оба рамена, касније и на нози, али пред финале смо из његовог тима чули да је океј и да нема никаквих здравствених проблема.

Нас неколико је на само 2-3 минута пре почетка финала у ресторану за играче ручало непосредно поред Ђоковићевог стручног штаба (Вајда, Бекер и компанија) и они су деловали крајње релаксирано и расположено.

Порази су ту да би се из њих нешто научило. Гаел Монфис је после трагикомичног наступа у полуфиналу научио да тениски богови, који са нама смртницима комуницирају кроз Џона Мекенроа (гле ироније!), захтевају поштовање одређених норми и шаблона.

Сетићете се да Монфису није кренуло на старту меча са Ђоковићем и онда је одлучио да покуша да га дестабилизује лењим кретањем, чекањем ритерна са драстично различитих позиција (удаљујући се два метра од бејслајна, мешао је на сваки сервис), кратким поенима (имао је двоструку грешку где је одсервирао 222 кмч па онда 221 кмч). Коментаришући меч за америчку телевизију, Мекенро је Монфисово понашање назвао непрофесионалним и ургирао је публику унутар стадиона да му звижди. (На Ју-Ес опену гледаоци добијају слушалице да могу да прате коментар преноса.) На почетку четвртог сета финала, када је Ђоковић брзо пао на 0-3, постојало је неколико момената када је његово индиферентно понашање помало подсећало на Монфиса, али се срећом тргнуо.

После полуфинала питао сам Монфиса зашто је изабрао баш ритерн да покуша да њиме разбије Новакову концентрацију, а он ми је одговорио да је то било веома очигледно јер сви знају да Ђоковићу ових дана сервис не иде баш најбоље. То се показало изразито тачним у финалу – Новак је признао да га је сервис потпуно напустио, да има проблема са механиком док се тело навикава да заштити одређене болне тачке и онда компензује на другим местима. Све у свему, Ђоковић је у финалу одсервирао више двоструких грешака (7) него асева (6), убацио је само 51 одсто првих сервиса, а био је брејкован шест пута.

С друге стране, Чехиња Каролина Плишкова је после свог пораза у женском финалу од прве играчице света Енџи Кербер причала колико је била узбуђена и како су нерви учинили своје у првом сету. Али онда се тргла, променила стратегију, скратила поене и храбро одиграла до краја. То је лекција коју нам је Ђоковић пренео на крају четвртог сета када се мучио са два одломљена нокта (по један на сваком стопалу) и где се видело да се једва кретао, али је некако ипак успео да одигра неколико тесних гемова, и дође до још једне брејк лопте.

То му је била 17. и, испоставиће се, последња. Ђоковић, вероватно најбољи ритернер у историји спорта, направио је само три брејка, и сам је признао да се не сећа да је икада те кључне поене одиграо тако лоше. У важним мечевима сигурно није, што је свакако некарактеристично за таквог шампиона – човека који је ево већ 115 недеља заредом (укупно 216) рангиран као број 1.

Можда је то резултат неке латентне нервозе код Ђоковића коју смо осећали током целог турнира. Неколико пута на тренинзима Ђоковић је деловао нервозно, нерасположено и напето – његов карактер има ту нит инсистирања на перфекционизму и уосталом то га чини великим шампионом који јесте. Али то понекад зна да пређе у контрапродуктивне моменте. При крају оног чудног полуфинала Ђоковић је изгубио нерве и буквално је расцепао своју мајицу, тако да је следећи поен одиграо са крагном која је висила скоро до стомака. Не памтим да сам то икада видео у тенису – једне године доста млађи Ђоковић је расцепао мајицу после победе у финалу Мелбурна, али никада током меча. (Новак је после признао да иако јако воли Монфиса као човека и играча, део његовог перформанса га је "разљутио кô папричицу.")

У финалу, током једног периода у трећем сету Ђоковић је деловао изгубљено и деконцентрисано од беса ка некоме у свом боксу – у стилу Ендија Марија. Новак уме ту и тамо да опсује док игра, али је релативно балансиран. Али овакав бес и јеткост код њега још нисмо видели. (Нисмо успели да питамо Ђоковића о чему се радило, али нам се учинило да је неко из његовог бокса аплаудирао после једног изразито доброг потеза Вавринке, а Новаку се у жару борбе то није допало. Можда ћемо сазнати о чему се радило када следеће године стартује нови ријалити шоу о његовом животу који припрема за Амазон прајм.)