Five-Out: Последња метаморфоза НБА лиге (други део)

НБА лига ушла је у XXI век мучећи се да искашље било какав значајнији новитет у виду кошаркашке стратегије. У тим годинама офанзивне опустошености, европски ђак који је добар део дотадашње каријере провео у Италији осмислио је прогресивни начин игре којим ће коначно уништити амалгам грубе, споре кошарке и превеликог поуздања у игру један-на-један.

ПРВИ ДЕО

Мајк Дантони је 2004. године Финикс сансе трансформисао у run and gun екипу којој је један од основних постулата био да шутне на кош у транзицији, пре него што се противничка одбрана позиционира. Родио се, сада већ легендарни, „напад од 7 секунди или мање". Дантони и његови Санси су игру која је замишљена као спортски обрачун пет-на-пет разбили на парампарчад – тачније јако често на три-на-три, два-на-два или остале варијације које не дозвољавају другој екипи да примени своју уобичајену одбрамбену стратегију.

„Играјте брзо.", захтевао је Дантони. „А ако то не упали, играјте још брже." 

Уколико ни „још брже" не би донело добру позицију за шут, Финикс би се до краја напада претворио у екипу која је играла „европскију" кошарку од скоро па свих својих противника – пуно додавања, кретњи без лопте, backdoor утрчавања и здрава доза пикенрола.

Поврх тога, Финикс је у ростеру имао и неколицину одличних шутера споља. У комбинацији са фантастичним асистентом какав је Стив Неш и центром Амареом Стадамајером, ово је ионако опасној екипи која деморалише противнике серијама од 10-0 или 15-0 у размаку од два или три минута дало нову димензију.

Финикс је у сезони 2004-2005 просечно шутирао 24,7 тројки по утакмици са успешношћу од скоро 40% на путу ка чак 110 поена по утакмици. У све три ове категорије су били први у лиги. Просек те године у НБА – 97 поена уз мање од 16 шутнутих тројки са око 35 одсто успеха.

Такође, Финикс је увео и до тада ретко заступљени концепт „лажне четворке", тј. високог играча који је по вокацији крилни центар и по устаљеним нормама би требало да игра ближе кошу, али који заправо учестало проводи време иза линије за три поена. У Финиксу је ту улогу имао Шон Мерион, који је шутирао више од четири тројке по утакмици и погађао отприлике сваку трећу. Пролонгирани Мерионов боравак споља одједном је „повећао" кошаркашки терен отворивши више простора за маневар и продоре Финиксових бекова. На све ово треба додати и да је претња шута за три драстично отежала ионако компликовану одбрану пикенрола Неша и Стадамајера.

Пикенрол само неутренираном оку изгледа као игра два-на-два. Он, међутим, често захтева помоћ макар још једног дефанзивца, што је са Финиксовим spacing-ом (размаком између играча) значило да ће неко имати отворен шут споља – Џо Џонсон (48 одсто шута за три у сезони 2004-2005) или Стив Неш (43 одсто) или Квентин Ричардсон (39 одсто) или Џим Џексон (46 одсто) или још неколицина. Одбрана је једноставно нешто морала да дозволи, а ако Стив Неш пробира између одличних и добрих решења, Финиксова нападачка статистика одједном и није толико пренеражавајућа.

За четири сезоне под Дантонијем, Финикс је бележио у просеку 58 победа. Дантони је освојио признање за тренера године, а Неш две титулe за најкориснијег играча регуларног дела сезоне. Шампионски прстен је, међутим, изостао упркос два пласмана у финале конференције.

Конвенционалније конструисани Сан Антонио их је чак три пута избацивао из плејофа у том периоду, што је традиционално настројеним стручњацима дало и више аргумената него што су тражили да одбаце Финиксов стил кошарке као нешто што је забавно али, у смислу озбиљнијих достигнућа, непродуктивно.

Ипак, лига се дочепала Дантоније мапе и кренула његовим стопама. Подразумева се, свако је на свој начин интерпретирао његове замисли. Но, ниске поставе у којима макар три или четири играча шутира за три поена и брзи ритам са пуно додавања доминантне су одлике огромне већине данашњих екипа.

Грег Попович, као изврстан пример тренера који је задржао фундаменталне концепте који су му донели деценије успеха и потом их надоградио модерним принципима, налаже свом Сан Антонију да тестира свог противника у првих неколико секунди напада, након чега креће предивна игра са прегршт несебичних додавања и drive and kick-а. Иако Спарси јако ретко играју са „лажном четворком", све је а само не случајно што центарски тандем Пау Гасол –Ламаркус Олдриџ са врло добрим успехом погађа за три поена.

Голден Стејт вориорси су на драфту 2009. године одабрали Стефа Карија, сада већ без дилеме најубитачнијег шутера за три поена у историји кошарке, као седмог пика јер је тренер Дон Нелсон намеравао да га упари са Монта Елисом и игра брзу кошарку са ниским поставама. Две године касније, Вориорси су одабрали Клеја Томпсона и поставили камен темељац за два шампионска прстена и три узастопна финала под тренером Стивом Кером, који је, гле чуда, био генерални директор Финикса у Дантонијево време. Њихов death lineup, илити „смртоносна постава", неизненађујуће, укључује пет играча који погађају споља и играју кошарку френетичним темпом којим сламају ионако климави отпор повијајућег ривала. Често се говори како је Кевин Дјурент генерално најбољи кошаркаш Вориорса, али да је Стеф Кари најважнији – његова „гравитација" и чињеница да може да погоди и са осам метара отвара терен целом тиму.

Екипе Леброна Џејмса су већ годинама конструисане тако да му дају што више простора за продоре тиме што ће макар три, понекад и четири његова саиграча бити иза линије за три поена. На пример, а примера је гомила, прва петорка Кливленда ове сезоне има Кевина Лава (37 одсто шута за три поена током каријере, 41 одсто ове сезоне) на позицији центра.

Можда најекстренији пример су Хјустон рокетси, које води управо Мајк Дантони, у свом последњем покушају да не остане запамћен „само" као револуционар и бриљантни ум модерне кошарке него и као шампион. Они су прошле сезоне шутирали чак 41 тројку по утакмици, целих седам више од другопласираног Кливленда. Као последица престрашености супарника њиховом прецизношћу, рекет је често јако проходан за центра Клинта Капелу чији шут из игре од 64 одсто прошле и 69 одсто ове сезоне звучи надреално само ако се занемари податак да су добар део тих шутева заправо закуцавања.

Поред тога, Хјустон је први у лиги и по броју шутнутих слободних бацања – ривали по сваку цене желе да спрече шут за три поена и у складу са тиме бране пикенрол и играју и тимску и индивидуалну одбрану, што отвара могућности за продоре, а са модерним суђењем наклоњеним офанзивним играчима, фаул је неизненађујућ резултат поменутих фактора. Колико Дантони и генерални директор Дерил Мори верују у ову филозофију, али и математику, сведочи и податак да је цео Хјустон прошле сезоне упутио мање шутева са полудистанце (између рекета и линије за три поена) од Демара Дерозана из Торонто репторса.

Слабије екипе виде „тројку" као неку врста „изједничивача", као средство да надоместе разлику у квалитету – уколико су дате вечери расположенији за шут од свог опште узев надмоћнијег ривала, исплативије им је да броје у „тројкама" него у „двојкама".

Иако су стратешки и идеолошки трендови у спорту циклични, није превише ризично претпоставити да је НБА лига превише одмакла у једном правцу да би се вратила где је била само неких десетак година раније. Цео систем тренутно нагиње ка верзијама неких, ако не и свих Дантонијевих принципа. Највреднији играчи могу и да играју и поготово да чувају три или четири позиције, да одговоре на изразито брз ритам и погоде за три поена.

У одбрани пикенрола све чешће је заступљено switch решење код кога два чувара само замене места, тј. играча кога чувају, уместо да се по сваку цене држе „свог играча", тј. оног кога би номинално требало да пазе. (Ово често отклања потребу за помоћи других дефанзиваца, што је, разуме се, битно због одбране шута за три поена. Из овог разлога је важно да модерни играч може да чува више позиција како приликом switch-a не би остао у дуелу са неким кога не може да заустави у игри један-на-један).

У свему овоме, под највећим ударом су класични, „тешки" центри. Некада понос лиге и главни адути својих тимова без којих је игра била у потпуности незамислива, постали су скоро па нуспојава хемијских процеса унутар модерне НБА лабораторије. Они су као куцаћа машина –буде осећај носталгије, могу да се искористе и одраде посао у некој мери, али – зашто би их ико заправо користио? И тако, усред нарације о „спорој смрти високог човека", „високи човек" је, као у некој дарвиновски настројеној научној тези, еволуирао.

У сезони 2016-2017, и то већ до априла, центри су упутили чак 4.183 шута за три поена. Колико је то драстични пораст говоре бројке претходних сезона: 1.662; 1.020; 1.310; 485; 443, и тако даље, све до, рецимо 88, 1981. године. Подједнако индикативан је и графикон испод који показује просечан број погодака (наранџаста линија) и покушаја (плава линија) шута за три поена од стране центара по утакмици.

Шут за три поена је тако прешао дуг пут – од ниподаштавања и одбацивања као „декоративне беле линије", преко Никса Рика Питина који су се први усудили да пробају, те на пример Реџија Милера, Дејла Елиса или Дела Карија (оца поменутог Стефа Карија) деведесетих, Дантонијевог устанка и „лажних четворки", све до до Five-Out поставки и потпуне доминације над скоро сваким аспектом кошаркашке стратегије и општим вредновањем кошаркаша.

Врло је вероватно да ће се тренд наставити и наредних година, ако не и деценија. Можда до линије за четири поена?

број коментара 0 пошаљи коментар