Звезда не бриљира и не очарава – Звезда само побеђује...

Црвена звезда је меч одиграла управо онако како и најчешће игра ове сезоне, па и у већини тренеровања Владана Милојевића.

Црвено-бели интерпретирају 4-2-3-1 систем на веома препознатљив начин. То, гледамо често, уме да буде двосекли мач.

Принципи и подпринципи модела игре постају много лакши за извођење фудбалерима Звезде самом силином рутине. Оно што радимо често – радимо лакше.

Међутим, благу окошталост која тако настаје лакше је скаутирати и предвидети, гледано из перспективе противника.

Када напада, у другој фази поседа, Црвена звезда диже своје бекове, а крила (крила само именом) увлачи унутра, у леви и десни полупростор. За прогресију су одговорни централни везни, углавном Кањас, као и централни бекови. Марко Марин има слободу да се спусти по лопту – практично има слободу да иде где пожели, односно где сматра да је потребан – али то уме да раздели и преполови тим, који онда постаје неспособан да одржи континуиран напад и да на одржив начин крене у прогресију.

У овим моментима београдски тим стоји у 2-2-5-1 облику, што није ништа необично и релативно се често може видети. Сличну структуру користе или су користиле неке заиста елитне екипе.

Ипак, постоји јасан начин на који се игра против овога.

Хоризонтална компактност означава мале дистанце иза најдаљег левог и најдаљег десног фудбалера у дефанзивном блоку. Ако је она оптимална, уз костантно размишљање о корекцији (постулат модерне зонске одбране) и брањење линије паса, постаје веома тешко играти кроз противника.

Када је Костарика савладала Италију на Мундијалу 2014. године, екипа Ћезареа Пранделија играла је у истом облику као и Звезда, а каснији четвртфиналиста турнира је то неутралисао изванредном компактношћу своје друге дефанзивне линије у 5-4-1 систему.

Олимпијакос није морао да иде тако далеко у сажимању простора, али је био сасвим довољно добар да неутралише Црвену звезду.

Један од важнијих идеја у трећој фази поседа српског шампиона јесте и образац у коме, по примању лопте бека, крило напада простор између бека и централног бека ривала. То се ради јер у ниској зони попушта корекција и управо ту настаје простор који се може експлоатисати (начин на који се бране од овога једна је од већих разлика између Манчестер Ситија и Ливерпула, две доминантне екипе планете, што је више од тривије и показује колики значај ово парченце терена може да има).

Најпростије, то је покушај да се игра око противника, уместо кроз њега.

Звезда је у пар наврата покушала ово да изведе, али са Јованчићем који је требало да прими пас у том простору. То је могло да има повољан ефекат, понајвише зато што је то утрчавање фудбалера од кога се то номинално не очекује. Ни ово није пролазило...

Испоставило се да није ни морало. Црвени картон, како то уме да буде, променио је читаву динамику утакмице. Све горе описано, као и много тога непобројано, више није било релевантно.

Јасин Бензија је морао напоље, а Владан Милојевић је као одговор (можда је то свакако и планирао) на терен послао Ричмонда Боаћија уместо Ван Ла Паре.

Напослетку је гол постигао други резервиста, Милош Вулић који је први стигао до једне друге лопте, што је карактеристика посебно важна у идеологији овог тима Црвене звезде.

До краја је меч постајао све разводњенији, са можда превише неусмереног ритма. А то, свидело се то некоме или не, веома често уме да одговара тиму из Београда.

Две сјајне прилике Олимпијакоса претходиле су поготку који је Милуновић постигао из корнера. Прекиди, у својим најразноразнијим итерацијама и облицима, остају једно од најмоћнијих оружја у тоболцу Црвене звезде. Колико моћни? Толико да је тек пар минута касније погодак из корнера постигао и Ричмонд Боаћи...

Ово би била идеална прилика да говоримо о неколико веома интересантних рутина које Црвена звезда користи приликом прекида у овој и које је користила у неким претходним сезонама, али истина је да је Звезда овога пута голове постигла из доста базичних кретњи.

Не мари...

Још пар оваквих мечева и имаћемо прилике да говоримо о Звездиним прекидима – и много чему другом – и на пролеће у европским такмичењима.