Једна „обична фудбалска“ вечера

Само што сам сео за сто, питају ме:

"Шта има са репрезентацијом, хоћемо да добијемо, каква је атмосфера, ко игра..."

Андреја Милутиновић нас је окупио. То је један екстремни фанатик за посао који спава три сата дневно. Неки пут добаци и до четири, четири и по...нећу то да кријем.

Он је доктор за опоравак од повреда и припрему фудбалера. Довољно да вам кажем да је радио са играчима од Буфона до Салаха, од Марка Пантелића до Душана Тадића, Модрића, Видића, Хандановића, Срне, Ковачића, Костића, Перишића, Ребића, Александра Митровића, Коларова, Џека, Јармоленка....(колико времена имате?)

Ту су Марко Девић, некадашњи репрезентативац Украјине, Никола Максимовић, Матија Настасић, Марко Рог и њихове супруге, девојке и деца.

Ко о чему, ми о фудбалу...

"Овако, у репрезентацији је...играће...систем...", причам им.

Једно потпитање, друго, треће...

Схватам да је репрезентација за њих, ма какви били резултати, нешто најважније.

Максимовић и Настасић не играју за национални тим од Светског првенства 2018. Не, нећу рећи шта мислим о томе.

Али могу да вам кажем да сам тих дана пред Русију био са њима на тренинзима. Самостално су се спремали и тренирали чекајући позив.

На ту причу о дешавањима тих дана, Максимовић у једном моменту обори поглед на чашу испред себе коју је са обе руке окретао око у круг.

"Тих седам, десет дана...пошто сам схватио да нисам позван; ја то не могу да опишем. Нисам знао где сам."

Прича човек који има породицу, децу, довољно новца да мирно живи, који игра у једној од најјачих лига, бави се послом који воли.

Тада схватам коју тежину за њих има репрезентација. Они воле да играју.

Да не буде недоумица, променио бих многе ствари у репрезентацији. Мислим да многе ствари могу боље. Не причам о систему и слично. Гледам као неко ко је део тога више или мање десет година. Али репрезентација Србије, то је стварно жеља. Па чак могу да кажем да је то потреба.

Хеј, немојте ме држати за реч да је тако за сваког појединачног играча, али скоро свакоме, дакле више него што мислимо, значи.

Има та прича у вези са Иваном Ергићем. Не знам како сада размишља, али тада, када је добио прилику да игра за репрезентацију Србије (и Црне Горе) имао је понуду да игра за репрезентацију Хрватске, Аустралије и Швајцарце.

Знате шта је одабрао.

Тако да ако ме сретнете негде и почнете да ми причате нешто о репрезентацији: Е ово је овако, оно је онако, ја мислим да би ово, играчи су, селектор је, управа је...

Немојте. Немојте ништа да ми причате, све знам.

Али такође знам да играчи желе, воле да играју. Под којим условима у каквом систему, ко ће ту радити...то је друга тема. Или можда прва тема, али сада није оно што хоћу да вам кажем.

Јер није ствар шта репрезентација може да уради за вас, питање је шта ви можете да урадите за репрезентацију. А она ће вам сигурно вратити. Ако је чувате, негујете, пазите...даће вам више него што уложите. И то свима.

Ко је платио?

Знам ко није.