Велики Ливерпул – made by Red Star Belgrade

Никада није било доминације каква је та била. Црвена ватра, као она о којој су говорили Хераклит или Стоици, која се не гаси. Ливерпул, истина тек од меча са Андерлехтом 1964. и одлуке Била Шенклија у потпуно црвеним дресовима, је од 1973. до 1990. године освојио 11 титула шампиона Енглеске, четири пута је био шампион Европе, узео је три ФА Купа, два Уефа Купа и четири Лига Купа.

Једанаеста титула првака Енглеске била је укупно 18. за клуб са Енфилда, што је било дупло више него што су имали Арсенал и Евертон, клубови који су се згрчили на другом месту успешности. Астон Вила и Манчестер Јунајтед су имали по седам титула.

Ливерпул је био моћан, онај који се гледа или од кога се скрива поглед.

Нешто се ваља иза брда... А да, питање. Зашто је Ливерпул био толико моћан?

Редси су некада били водећа комерцијална сила, пионири, између осталог, рекламирања на дресовима. Ово може да делује банално из перспективе модерног навијача који је навикао да гледа Ливерпул чији готово сви комичнотрагични проблеми и потичу од неспособности да се навикне на тржишне прохтеве Премијер лиге. (Ужаси Хејсела и Хилсбороа су такође велики фактор пада Ливерпула.)

Али Ливерпул није био другачији зато што је био богатији. Ливерпул је био другачији зато што је, опростићете нам привидну таутологију, био другачији.

Фудбал се у Енглеској увек играо према јасно одређеним дидаскалијама. Званично је настао и кодификован је по први пут у јавним школама (елитним установама за образовање богатих адолесцената). Био је базиран на дриблингу, односно јуришу старијих ђака, од којих су неки били познати као префекти, ка голу који су језгричаво бранили фегови, млађи ученици који су де факто и де јуре били њихови робови. Ударци, шамари, шутирања (понекад чак и лопте)... Мање је бруталан био лов на лисице, друга омиљена разбибрига момака са Винчестера, Рагбија, Итона, Хароуа, Вестминстера...

Једина ствар која је могла да спаси млађе дечаке судбине одбране гола била је демонстрација храбрости, занемаривање бола и базичне личне безбедности. Истакните се у овим особинама и, можда, добијете прилику да заиграте у тиму са старијим дечацима.

Стандарди су тиме постављени. Борбеност је поузданија од умећа, храброст и трчање вреднији од тактике или промишљања. Херберт Чепман је са Нортемптон Тауном измислио контранапад, касније и са Арсеналом W-M формацију са вечно директним и вертикалним фудбалом.

Чарлс Рип, некадашњи пилот РАФ-а, користећи статистику и позицију саветника Стена Калиса, тренера Вулверхемптона, најбољег енглеског тима педесетих година, успоставио је идеал напада у фудбалу који не садржи више од три додавања. Чарлс Хјуз, који се налазио на неколико веома утицајних позиција у енглеском Савезу, институционализовао је ова схватања (или је загадио доживотно бунаре енглеског фудбала, како је то рекао један старији енглески новинар).

Све је зачинио Грејем Тејлор, који је са Вотфордом увео пресинг у Енглеску, али и даље играјући најдиректнији могући фудбал.

Route one. То му је име. Ако такве ствари уопште и завређују име...

Али Ливерпул није играо тако. Зашто? Шта је разлог томе?

Не зашто. Ко. Ко је разлог томе?

Тамо где су најбољи падали...

Ливерпул је крајем шездесетих био поприлично успешан у свом домаћем срезу, али би онда у европским такмичењима редовно бивао испрашен, и то од екипа које у том моменту нису биле набусито моћни супермегагиганти. Испадао је од Ференцвароша, Атлетика из Билбаоа и Виторије Сетубал. И таман када су у овом клубу помислили да су успели да пронађу прави модалитет игре, односно када су освојили Куп Уефа 1973. године, догодила им се Црвена звезда. Југословенски тим, предвођен Миљаном Миљанићем, победио је у Енглеској са 2:1, а укупним тријумфом од 4:2 обезбедио себи пролазак у четвртфинале Купа шампиона.

Касније је црвено-беле савладао мадридски Атлетико, потоњи финалиста. Још се неки, са меланхолијом коју познају само фудбалски навијачи, сећају неких прилика у Београду, као и немогућности Блекија Богићевића да заустави трк са пола терена Луиса Арагонеса (иронично, каснији селектор Шпаније је имао надимак "Корњача").

У Ливерпулу су, свакако, имали одређену представу шта да очекују од једне континенталне екипе, али технологија још увек није дозвољавала да противник буде проучен скрупулозно колико би био данас. Тек када су видели са којом рутинираношћу фудбалери Звезде задржавају посед и фрустрирају ривала било им је јасно, предочено са свом јасношћу болне посекотине, колико је темељна њихова техничко-тактичка кржљавост.

Сутрадан, петог новембра, у једном неугледном и натрпаном собичку без прозора, украшеном кукама за копачке, тимским фотографијама и топлес календарима, у фудбалском фолклору познатом просто као boot room, Бил Шенкли, Боб Пејзли, Џо Феган и још неколико људи од утицаја у клубу сазвали су кризни штаб.

Постојала је и раније традиција окупљања у „бут руму". Дебате о фудбалу пуниле су собичак подједнако као и препознатљиви горкокисели дах пива. Менаџери и челници противничких клубова добијали су приступ у овај адитон Енфилда. Легенда каже да је само Елтон Џон, тада први човек Вотфорда, затражио да попије џин. Добио је пиво.

Али ово није био обичан састанак. Boot room је постао складиште духа Ливерпула, место где је најочигледније било шта је то заправо фудбалски клуб Ливерпул. Зато је и ово било једино могуће место да се промени шта то заправо значи бити фудбалски клуб Ливерпул.

Бил Шенкли није био велики тактичар, иако је био велики тренер (да, то је понекад могуће). Познато је било да га је тај део игре и мало замарао, толико да је бежао са тренерских семинара. Тактика је била нешто чиме се бавио Боб Пејзли, који га је коначно и наследио 1974. године.

Али стилска промена из позне јесени 1973. године била је фундаментална. Прихваћено је тада да успешан тим у Европи мора своје акције да гради из последње линије, као и да је потребно да сви играчи буду способни да контролишу лопту, да је прослеђују и онда својим кретањем услове нова додавања. Дефанзивац није могао више да буде само грумен деструктивне енергије, већ равноправни део нападачке целине.

"Када добијете лопту, а играте у Ливерпулу, желите решења, желите изворе и ушћа... Потребно је да имате најмање два играча коме можете додати, некада три, некада више. Играмо у групицама. Док се лопта помера мења се и облик противника. На крају, простор ће се већ отворити", причао је Шенкли.

"Они (Црвена звезда) су добар тим, али навијачи Ливерпула никада не би платили да гледају фудбал који они играју. Али они су нас научили да размишљамо два-три потеза и паса унапред", објаснио је.

Ливерпул је постао чувен по својој стрпљивој пас игри, која је доста одударала од директнијег практиковања фудбала, у Енглеској знаног и као kick and rush (а да, "то" има заправо два имена).

"Третирали смо фудбал као рат. Континенталци су нам отели ту физичку надмоћ тако што су играли око нас, не дозвољавајући нам да се наметнемо. Зато смо постали као они", објаснио је Пејзли.

Исти принципе игре користио је и Нотингем Форест када је два пута у низу постао најбољи на континенту. Клаф је бенефитовао од примене овог концепта, иако сам није био превише заокупљен тактичким детаљима колико њеним основним принципима. Форест је, тако, играо зону на дефанзивном прекиду, што је био веома напредно за оно време, али без неког нарочитог вежбања.

"Шест играча нека стану испред гола. Онда нека нападну лопту", било је све што је он тражио од својих играча.

Све ово вртоглаво мењање и преобликовање јер је једног дана у земљу Скаузера, у историјски Ланкашир, свратио тим из ове наше земље – и показао им у чему толико греше.

... тамо где су најбољи стварани 

Многи причају о Звездиној деци. Мало када, ако и тада, чујете шта о Звездиним људима. У Италији постоји израз "фудбалери заставе" (giocatori bandiera), а односи се на оне играче који су себе дали једном клубу.

Франческо Тоти, Паоло Малдини, Пол Сколс, Андрес Инијеста... Таква дружба. У Југославији су били реткост, у Србији су немогућност.

Један такав је био Јован Куће Аћимовић, београдско дете које је постало Звездин човек. Осим што је застава, он је и мост великог клуба, јер је успео да споји генерацију са краја шездесетих (Бора Костић, Драгослав Шекуларац...) са оном из прве половине седамдесетих (Драган Џајић, Цоле Јанковић, Станислав Караси...). Он је, стога, подједнако и протагониста и сведок, кулиса и главни лик периода који су означили успињање црвено-белих које ће свој denouement имати на југу Италије, прве године последње деценије прошлог века.

"То је било неко друго време. Висина плате одређивана је на врху (државе, прим. аут.), али смо добијали бонусе, онако, испод жита. Добили бисмо и стан. Али, наравно, тада је 80 одсто буџета клуба било пуњено новцем од улазница. Публике је увек било. Остало су додавали спонзори", присећа се господин Аћимовић.

Готово невероватно делује сада чињеница да је хијерархија важности фудбалских мечева некада била потпуно другачија.

"Тада се европске утакмице нису више вредновале него ове домаће. Нису се чак ни исто вредновале. Домаће првенство је имало примат. Драгана Џајића би тренер одмарао у Европи, у мечу који се играо у среду, како би овај био спреман за меч током викенда, који је игран са Слободом из Тузле", каже господин Аћимовић.

Али, и поред тога, меч са Ливерпулом је био посебан...

"Људи су годинама после њега говорили о тим мечевима. Спомињали су га увек, где год бисмо се појавили. Био је то посебан меч".

А као такав захтевао је и посебну припрему. Црвена звезда је била тим који је играо веома директно са лоптом, увек у високом ритму. У мечу са Ливерпулом све је било другачије. Миљан Миљанић је одлучио да потпуно промени приступ свог тима.

"Миљанић је све окренуо наглавачке. Десет дана смо увежбавали само игру лоптом. Знали смо да не можемо с њима да играмо лицем у лице, те смо морали да играмо са много више поседа", истиче Аћимовић.

Циљ је био да лопта што чешће иде ка неважним деловима терена, што је увек бок игралишта. То се радило како би Ливерпулу, ако освоји лопту, било много теже да крене у смислен и продуктиван контранапад.

"Све је било подређено игри у троугловима. Баш као и данас", наглашава Аћимовић, који, аргументовано, тврди како нису баш све фудбалске иновације "праве иновације". Као пример истиче игру са једним нападачем и једним фудбалером иза њега (као у модерном 4-2-3-1 систему, односно 4-4-1-1 систему Алекса Фергусона или селекције Холандије, шампиона Европе 1988. године), а која је постојала још у време најригиднијег Интеровог катенача из средине шезсетих година, када је велики Сандро Мацола играо иза једног нападача "нерацура".

Звезда је у том периоду већ прешла на зонску одбрану, с тим да је на овом мечу Никола Јовановић, касније први фудбалер ван британског или ирског острва у Манчестер Јунајтеду, играо "човека" на Џону Тошаку.

"Тим је био јак зато што је било много играча различитих карактеристика. Противнику је било тешко да се прилагоди. Уз то, сјајно смо функционисали заједно, допуњавали смо се", објашњава Аћимовић.

"Тачно смо знали ко шта ради. Као и другде – пекар пече хлеб, поштар носи писмо. И код нас је свако знао шта је његов посао".

Црвена звезда је играла у 4-3-1-2 систему, у ромбу који је неколико година раније, готово истовремено, изашао из бриљантних кортекса Виктора Маслова, Алфа Ремзија и Хуана Карлоса Лоренца. Варијација која је издвајала Звездину интерпретацију овог система била је саздана у улози централног везног фудбалера (најочигледније је тако играо Бранко Кленковски).

Током свих фаза поседа, он је улазио у везни ред, али је у стањима и фазама игре у којима је ривал био тај са лоптом улазио између централних бекова и постајао део последње линије.

"Осмице", односно фудбалери на ободима ромба (дијаманта), које у Енглеској зову "shuttlers" (а у Србији, пре четрдесетак година и никада после, полутке), би онда имали мало већу дефанзивну одговорност. Међутим, близина дефанзивној линији чинила је изношење лопте по њеном освајању много лакшим. Управо лакоћа којом је Аћимовић чувао посед има посебно место у легендама Црвене звезде.

А то је била есенција (дво)меча са Ливерпулом. Редси, као уосталом још увек ниједан енглески тим, нису играли организовани високи пресинг, те су се бранили у средњој зони – односно, прва дефанзивна линија (нападачи) је стајала око или мало испред центра игралишта.

Звезда није марила. Фудбалери Миљана Миљанића имали су инструкције да чекају, да хоризонталним додавањима чикају ривала и да га намаме да се отвори, што је он неизоставно чинио.

Црвена звезда је била тако неодољиво доминантна. Била је то предивна историјска симетрија, прикладна замена улога.

"Ми, у Југославији, угледали смо се на Енглезе. Маштали смо о њима. Као дечак, читајући о великом Вулверхемптону, нисам замишљао људе у наранџастим дресовима, већ праве вукове ("вукови" је надимак клуба са Молино стадиона)", прича Аћимовић.

Меч са Звездом је почетак Ливерпула. Нулти аno domini великог Ливерпула. Оно што је уследило било је величанствено.

Лекција је изречена – лекција је научена

Ливерпул је био, па, специфичан. Фердинанд де Сосир, познати, можда и најпознатији семиотичар, рекао је да је разлика извор значења речи. "Дрво" нема никакве везе са биљком са стаблом, кореном и крошњом. На неком другом језику та биљка се означава на неки други начин. Шта реч "дрво" представља зависи само од њене разлике у односу на све друге означитеље, односно речи.

Тако и Ливерпул. Посебан, не толико по томе шта је био, већ, у контексту енглеског фудбала, шта није био.

"Ако имате црно-бели телевизор, Ливерпул је онај тим са лоптом", говорили су коментатори у то време.

Основа игре Ливерпула био је континуирани посед. Тај посед је почињао у последњој линији и често се рециклирао, хоризонталним или пасовима уназад, а све са циљем да се кроз стабилност стигне до простора. А простор у дефанзивном блоку противника се увек отварао.

Облик Ливерпула је био искривљен као самозадовољни смешак. Тим је играо у базичном 4-4-2 систему, али са десним крилом и три везна фудбалера, тако да је боље говорити о асиметричном 4-3-3 систему, који је раније са Ипсвичем играо Алф Ремзи или са Абердином, нешто касније у процесу освајања Купа Победника Купова, (тада још увек не сер) Алекс Фергусон.

Ливерпул је играо оптимистичан фудбал. Бил Шенкли је био оптимистичан човек. Реформатор и ратни поглавица, истовремено, у оној размери која је у том моменту неопходна.

Највећи фудбалски тренери су у бити доста различити, често је неозбиљно уопште их и поредити, али постоји једна карактеристика која им је свима блиска. Клубови у којима раде временом постају еманација њих самих. Снага њихове личности је таква да она обликује читаву организацију, која онда постаје рефлексија неке њихове доминантне особине.

Етос Ливерпула као изнова рођеног клуба одлично показује и долазак, у време Боба Пејзлија, Бруса Гробелара. Голман из Зимбабвеа је био бурлескна протоверзија проактивног голмана какви су данас Мануел Нојер или Едерсон. Ливерпул је и раније имао сличних експеримената –како заборавити Томија Лоренса, чији надимак је био Летеће Прасе – али никада то није било толико наглашено.

Та дрчност иде са самопоуздањем. Самопоуздање долази са победама. Победе долазе са добром игром. Било је много сјајних фудбалера у овом периоду, а ми ћемо их набројати као што се набрајају знаменитости – Иан Раш, Кевин Киген, Џон Тошак, Грејем Сунес... – али знаменитости које су само украс града, не и његова есенција. Рим нису Шпанске степенице већ дух, Ливерпул није био Кени Далглиш већ идеја.

У међувремену се и облик променио, па је током освајачког похода 1984. године, када је у финалу поражена Рома, са чувеном "пауковом мрежом" тренера Нилса Лидхолма, коришћен и 4-3-1-2 систем. Да, баш онај у коме је играла и Црвена звезда.

Не постоји клуб који је успео конзистентно да влада. То нису могли чак ни Бајерн или Ајакс, који су везали три европска трофеја али са једном генерацијом фудбалера и по два тренера. Реал Мадрид је везао пет титула са три тренера, али се екипа није мењала.

Ливерпул је једини, до данас а вероватно и од данас, који је променио играчко ткиво и наставио да влада.

Хорор Хејсела, о коме овде неће бити говора, прекинуо је раст Ливерпула, уопште енглеског фудбала.

Колико је когнитиван, изнад свега, био фудбал Ливерпула показује и количина тренера које је дао. Грејем Сунес, Кени Далглиш, Кевин Киген, па Џон Тошак који је, заједно са Хавијером Ируретом, тада тренером Депортива, водећи мадридски Реал етаблирао занавек 4-2-3-1 систем који је и данас најигранији на свету.

Премијер лига се мења, постаје космополитско стециште, уточиште тренерских умова са свих крајева планете. Енглески фудбал напредује, али то иде много лакше зато што је, ако ништа друго, остао заметак фудбала који је играо Ливерпул.

А пре свега тога, почетак почетка, у шпајзу историје који необично јако сија, налази се Црвена звезда...