Плаче ли ко за Боком Јуниорс?

Један од фундаменталних услова развоја фудбала била је дисеминација игре на све друштвене стратуме. Радничка класа – пук или раја – је у Енглеској добила фудбал комбинацијом ефеката индустријске револуције и политичких уступака која је обичном човеку (за потребе овог наратива зваћемо га Џејми) дозволило време и материјална средства да игра или гледа.

Џејми је волео фудбал, који осим што је био леп имао је и ту компаративну предност да је био безбедан у односу на конкуренте (у то време постојао је само један рагби фудбал – рагби лиг ће се одвојити тек крајем 19. века и створити засебан ентитет у односу на оно што данас знамо као рагби јунион). Џејми није смео да се повреди, одсуствује са посла или га потпуно изгуби и тако лиши своју породицу и себе каше са стола.

И тако је Џејми постао део корпуса који је довео до професионализације фудбала (фудбалери из сиромашних средина, небројана публика спремна да плати да прати мечеве, власници клубова жељни успеха на терену и спремни да због њега инвестирају) и првих тактичко-техничких иновација.

Када се фудбал раширио светом, међутим, њега су пронеле социјалне елите – банкари, предузетници, богати трговци, управитељи железница, деца аристократа која су одлазила на школовање ван Енглеске или су постајали официри њеног Височанства распоређени у свим крајевима формалне и неформалне империје...

Они су се дружили са себи сличнима и у свакој земљи фудбал су прво играли они најбогатији домороци. Тек је после Првог светског рата, када су се урушиле чак четири царевине које су одржавале овај економско-политички поредак, фудбал у Европи стигао до свакога. Зато је и благо каснио...

У Јужној Америци, пак, фудбал је одмах припао радничкој класи. Досељеници из читавог света су долазили у набујале градове у Бразилу, Уругвају и Аргентини и, патетично колико то можда звучи (а ништа мање тачно због тога), једино везивно ткиво које су имали био је фудбал.

Тако је настала rioplatense фудбалска школа, названо по естуару Рио де ла Плата на који се наслањају Монтевидео и Буенос Ајрес, најнапреднија фудбалска култура пре Другог светског рата.

Овде, где су фудбал подједнако и равноправно играли и потомци црних робова и поколења белих освајача (два најбоља играча Бразила пре Другог светског рата су били Леонидас да Силва, црнац, и Артур Фриденрајх, половином порекла Немац, који се толико стидео оне друге, црне половине, да је опсесивно свим средствима покушавао да поравна коврџаву косу), фудбал се развијао.

Пирамида, односно 2-3-5 формација, убрзо је постала W-W (2-3-2-3), са инсајд нападачима који су постали везни фудбалери. Ектор Скароне, вероватно први плејмејкер у историји фудбала, измислио је дупли пас. Сесарео Онсари, Аргентинац и фудбалер Уракана, највећег малог клуба на свету, постигао је први „олимпијски гол", односно гол из корнера.

Међутим, мало-помало, евроцентрични свет је морао да створи и евроцентрични фудбал. Таленат још увек шикља шиканама од Патагоније до Анда и од Кариба до Јужног океана, али он сада игра у Европи. То се десило постепено, али се десило.

Копа Либертадорес је осмишљен и први пут игран 1960. године, пет година по оснивању Купа шампиона, са основном намером да Јужна Америка изабере свог представника који ће играти са најбољим тимом Европе. Играти и, свакако у почетку, победити... Пењарол Роберта Скаронеа, Сантос Пелеа и Луле, Индепендијенте Рикарда Боћинија, Фламенго Паула Сесара Карпеђанија (први тим који је играо неку од варијација 4-5-1 система са великим успехом)... Спектакуларни тимови, најбољи на свету.

Али то време паритета је иза нас. Интерконтинентални куп, а сада и Светско клупско првенство, је ритуал, обред који служи да потврди колико је европски клупски фудбал изнад било ког другог фудбала на планети. Аргентина је дала девет шампиона света до 2004. године, Бразил шест, колико и Уругвај. Италија је имала седам победника Интерконтиненталног купа, колико Немачка и Шпанија заједно. Имајте у виду, окршаји нису увек играни у Јапану, већ су играни на бази двомеча, односно са по једним дуелом у Јужној Америци и Европи.

Због свега тога је утакмица из 2000. године толико посебна. Она је граничник и чекпоинт. И после тога су тимови из Латинске Америке (Копа Либертадорес су све до недавно играли и мексички клубови) побеђивали европске (последњи пут је Коринтијанс, популарни Тимао, који је водио садашњи селектор Бразила, био успешнији од Челсија 2012. године), али ниједном нису били бољи. Није то био ни Сао Паоло 2005. године, није то био ни Интернасионал 2006. године. Ни близу.

Е, Бока јуниорс је била боља, очевидно боља, од Реал Мадрида те 2000. године.

Свакако није требало да буде. Реал Мадрид је, после тридесетак година, постао шампион Европе, савладавши патолошког губитника финала Јувентус.

„Лос Бланкоси" су деценијама служили као кулиса, па и реквизит, у тријумфалним причама европских клубова.

Чак и чувени La Quinta del Buitre тим Реала из осамдесетих година, први који је пет пута заредом био шампион, први који је постигао више од 100 голова у сезони (107), тим у коме су играли момци из Реалове школе (Емилио Бутрагењо је Лешинар – Buitre – са почетка параграфа), али и Уго Санчес и Хорхе Валдано, није доспевао до врха Европе.

Али онда су се титуле вратиле. Кажемо титуле, јер је тријумфом над Валенсијом 2000. године Реал Мадрид стигао до другог састанка са ушатим гралом у три године.

Флорентино Перес је покренуо своју визију неогалактикоса, по узору на Реалов тим из педесетих. Луис Фиго је дошао из Барселоне, за шта је добио већу суму новца него иједан фудбалер раније – а и свињску главу приде.

Данас је Светско клупско првенство досада, непријатност за првака Европе, мува у потажу. Далеки пут и играње са недораслим тимовима.

Тада је то била прилика Пересу да освоји азијско тржиште, пре 18 година још увек делимично фудбалом нетакнут пејзаж. Ваљало је бриљирати, задивити, очарати, а онда ту магију продати.

Zidanes y Pavones се званично звала Пересова политика. Једна глобална звезда, један дечак из омладинске школе. О, како ће само слатко све то бити...  С тим да, сада знамо, нeће.

Заправо, Бока Јуниорс је био тим и клуб који је улазио у своју најуспешнију еру.

Бока Јуниорс је имала свог мецену, Маурисија Макрија. Човек изабран да буде председник најпопуларнијег фудбалског клуба у земљи у којој је фудбал популарнији од физиолошких потреба схватио је да је неопходно да потпуно промени начин на који се дише у барију Ла Бока.

У последњих пола века Бока Јуниорс се не може сматрати ни изблиза богатим клубом, али средином деведесетих проблеми су били баш зјапећи.

Стога је Макри радикално изменио пословни модел. Тачније, увео је један.

Професионални менаџмент је почео да руководи клубом као предузећем, које је и даље остало непрофитна организација, у складу са законом у Аргентини. Децентрализован је систем продаје улазница, а смањен је и утицај који су на продају имали виђенији чланови Бокине бара браве (исто што су и торциде у Бразилу или ултраси у Европи).

Реорганизован је и рад са младима, а кренуло се у згртање најизраженијих талената из клубова из читаве земље. То ће се претворити у 100 милиона евра од каснијих продаја фудбалера током 12 Макријевих година (у време када су и цене фудбалера биле, нећемо рећи умереније јер би то значило да не схватамо основна правила по којој функционише невидљива рука тржишта, али свакако мање).

Макри је Интерконтинентални куп видео као прилику да свету покаже углачано чедо Јужне Америке, које је било у процесу освајања 16 трофеја у поменутом периоду. На крају, Макри ће, сам углачан успехом као песком прочишћења (да парафразирамо Стивена Кинга), постати градоначелник Буенос Ајреса 2007. године. Али прво је ваљало постати шампион света...

Тренер Боке тог 28. новембра 2000. године био је Карлос Бјанки, брат близанац Ларија Дејвида (шалимо се, нису близанци, само су браћа – шалимо се опет, нису ни браћа, али погледајте их само...).

Никада можда није био духовит или телегеничан попут свог брата (не, стварно, нису браћа, али погледајте их још једном...), али је веома интересантан тренер.

Бјанки је водио Велез Сарсфилд до титула првака Аргентине, Јужне Америке и света, а у Боку је стигао после релативно неуспешног тренеровања у Роми.

Пред собом је имао задатак да усагласи, прво антагонизму а потом и чистом анимозитету склоне Мартина Палерма и Хуана Романа Рикелмеа. Обојица имају статуте на стадиону Боке, обојица су волела и воле Боку, али свака сличност ту престаје. Први је срце, други је мозак. Први је прагматичан, други je естета (football for art's sake, да парафразирамо сада парнасисту Теофила Готјеа).

И пре него што су се замрзели, вероватно после меча са Флуминенсеом у полуфиналу Копа Либертадорес годинама касније, нису се волели. Али су функционисали.

Заправо, тог дана у Јапану, El Titán је дао два гола. Рикелме је, пак, био далеко најбољи играч на терену.

Бока је играла у базичном 4-3-2-1 систему, али тако што је Рикелме само почињао на левом боку, пошто је све време улазио унутра, играјући између линија Реала. Принцип уласка у простор уместо чекања у њему је нешто на чему је, рецимо, Месут Озил изградио каријеру.

Делгадо је, пак, почињао на десној страни али се кретао вертикално, придодајући се нападу као такозвани shadow striker (један од три типа „лажне десетке"). Систем је, тако, постајао класични аргентински 4-3-1-2, устоличен још на Мундијалу 1966. године.

Реал Мадрид је, са своје стране, играо асиметрични али модерни 4-3-3, са Гутијем који није био ни близу левог бока, правећи простор Роберту Карлосу кога је заправо и сулудо звати беком. Висенте Дел Боске је, тако, само пратио тренд у европском фудбалу између два континентална шампионата (оног 1996. године и 2000. године), који је донео превласт модерном варијетету 4-3-3 система, као и његовом најближем рођаку 4-2-3-1 систему, у коме су, рецимо, играли три тима у полуфиналу шампионата у Холандији и Белгији.

Бјанкијева екипа је концептуално била „сломљена". Модел сломљеног тима осмислили су Италијани крајем деведесетих, а могли сте да га видите у, рецимо, Јувентусу, где су седморица дефанзивних играча правила платформу са Зидана, Дел Пјера и Инзагија.

Исто тако је играла и Бока, де факто у 7-1-2 систему. Прве две линије су биле веома дефанзивне, упорне и дисциплиноване. Доста.

Нису тражили простор јер им није био потребан. Нису га дозвољавали Реалу. Доста.

Једна од фудбалских тајни је и та да су контранапад и брзи напад толико успешни зато што екипа брани мали простор, а да, када коначно узме лопту, напада велики простор. Бока је то користила савршено и после 12 минута је водила са 2:0.

„Почели су много боље од нас, што је имало велике последице", признао је после Дел Боске.

Јужноамеричко „гоооооооооооооооооооооооооолллллллллл" је традиција, нешто што коментатори вежбају. Традиција је зато што, у неким старијим данима, коментатори на стадиону нису увек могли да виде ко је постигао гол, па би пролонгираним викањем остављали себи време да то и сазнају, пре него што и коначно саопште својим слушатељима.

Али усклик после другог гола Палерма био је другачији. Искидан. Као да је потекао из грла тинејџера који ради у свакој радњи у коју уђе Хомер Симпсон. Заправо је потекао из грла особе која није сасвим веровала у оно што види. Бока води. Са 2:0. Против Реал Мадрида. После 12 минута!

Реал је постигао гол недуго затим, али ту је и стао.

Рикелме није играо одбрану тог дана. Питање је да ли је током своје каријере сакупио 90 минута ангажованог играња фудбала у тренуцима када његов тим није имао посед. Али је давао ритам утакмици, успоравао га када је било неопходно предахнути, мењао углове напада, чувао лопту у просторима не већим од тракторске кабине... Била је то његова утакмица. Када би играо добро, свака је била, заправо.

Када смо већ код тога, заборавите исказ на почетку претходног параграфа. Рикелме јесте играо одбрану тог и сваког другог дана. Не као Паоло Малдини или Армандо Пики, већ на други начин. Одбрана није најбоља одбрана, као што ни напад није најбоља одбрана (одуприте се клишеима). Посед је најбоља одбрана, а нико га није чувао боље од Рикелмеа.

"Ово није само за Боку. Ово је за целу Аргентину. Показали смо да се најбољи фудбал на свету игра у Аргентини", рекао је Бјанки после меча.

У реду. Али ту је био крај. Бока ће још једном постати шампион света, али, опет ћемо поновити, никада више неће бити најбољи тим света. Рикелме ће отићи, као што данас сви одлазе. Не само у Европу, већ и у Кину, МЛС, мексичку Лигу Еме Екис... Фудбал је толико централизован, квалитет толико скврчен у неколицини клубова, да је чак и Лига шампиона, отприлике до четвртфинала, тек протоколарно такмичење.

Бока Јуниорс је тог 28. новембра 2000. године била најбољи тим на свету. Вероватно већ 29. новембра то више није била. Никада виће и неће бити...