Игра наших живота: Ко је измислио лопту, а ко ју је умало заувек изгубио

Афричке старешине, египатски и грчки дечаци, римски патрицији, ренесансни племићи... Сви они су део простор-лопта-време континуума. Игре су постојале у многим културама са обе стране Медитерана, али да је било само до њих – да су се само они питали – готово да је сигурно да данас фудбала не би било.

Каже се да је Дејвид Ливингстон, шкотски истраживач и мисионар који је и нека врста народног јунака викторијанске Енглеске, донео фудбалску лопту, чак лопту уопште, у Африку, прецизније у Замбију. И лако је схватити зашто су неки прихватили ово као истинито. Од свих континената - тачније, од свих континената на којима су живели људи (пингвини и фоке на Антарктику немају превелики афинитет према лопти, а ни анатомија им не допушта богзна какве атлетске напоре на сувом) - најтеже је пронађи игре лоптом у Африци. Већина Банту култура, које покривају готово читаво подручје јужно од Сахела (који се сам налази испод Сахаре и између Сенегала и Судана), уопште није имала реч за лопту.

А заправо, најстарија лопта, направљена између 2.500. и 2.000. године п. н. е, потиче баш из Африке, односно старог Египта.

Жонглирање и хватање је углавном било домен жена, често у форми неког перформанса у палатама. На једном од ретких приказа игре, жена носи другу жену на леђима (кркаче, рекли би у неким деловима Србије), док се ова добацује са женом у идентичном положају (дакле, на леђима друге жене.) Такође, велики број лопти пронађен је у дечјим гробницама. Прављене су, махом, од глине или дрвета.

Лухја народ у западној Кенији играо је игру сличну омиљеном прибежишту васпитача у вртићима када је физичка разонода њихових штићеника у питању - "између две ватре", с тим да је лопта углавном шутирана.

Масаи су се такмичили ко најдаље може да шутне лопту (или, можда пре, лоптичаст предмет), а они који су били најуспешнији стицали су статус највећег утицаја по питањима жетве или старања о стоци. Предмет који су користили био је обли камен обмотан сувом трском. Ашанти у Нигерији су играли врсту хокеја на трави пред сезону жетве. Штапови су симболизовали мотике, док би било какав заобљенији корен коришћен као лопта.

Сан народ у Јужној Африци бавио се прављењем лопте од коже врата нилског коња. Њу би потом бацали о равни камен, чекали њен одскок и борили се да је ухвате. Током њеног лета би се ударали и гурали, желећи да дођу у позицију да је се домогну. Постоји и верзија у којој би играчи, током лета лопте и ишчекивања њеног пада, имитирали звуке и покрете дивљих животиња.

У раном 20. веку у Сомалији појављује се игра гонсо, коју су играли у племенима Еса и Гадабурси. Основни елемент игре био је да тим направи два успешна додавања. Када би трећи члан тима имао посед, тапнуо би лопту и то би му донело један поен (десет је било потребно за победу). Ривал је имао право ово да спречи користећи стартове какви се користе у рагби фудбалу.

Међутим, с обзиром да је део Сомалије у ово време био британска колонија (Британски Сомалиленд Протекторат), многи сматрају да њено порекло није старо, већ да је пре реч о локалној адаптацији и интерпретацији колонизаторских игара.

Напослетку, Бербери су у Магребу играли коуру, која је имала додолску функцију, а такође је играна у обредима плодности, у сврху завређивања што успешнијих усева. Такође, амхарски хришћани из Етиопије имали су своју игру коју, са одређеним покрићем, сматрају старом више од једног миленијума.

Међутим, Африканци су ноге углавном користили за плес, а много више од лопте су волели кануе и сплаварење на Великим језерима, бацање копља и, изнад свега, рвање. Гласници су ишли од села до села најављујући мечеве, које су обично пратиле маске, костими и репетативни, а опет никад досадни ритмови бубњева. Од свих, посебно су чувене масовне, неструктуриране борбе у Бамбара народу у Малију.

Лопта је потекла у Африци, свакако, али се није иницијално примила од делте Нила до Рта добре наде или од Златне обале до Рога Африке.

Али смирите се Европљани, ваш континент је у истом периоду био тек једва бољи.

Лопта? Мех...

Европска средњовековна цивилизација је, у односу на арапски свет и Далеки исток пре свих, дуго је била закржљала, као окоштали зглоб и атрофирани мишић некоришћеног дела тела. Ипак, неће дуго проћи пре него што ће Европа постати доминанантни и ентитет прогресивнији од свих других.

Она је, изнад свега, била амалгам. Настала је из крхотина римског царства и хеленистичке културе коју је ово претходно прогутало (али никада сасвим и сварило, рекао би неко). Рим је онда сам био подривен изнутра тек изниклом новом формом монотеизма, дакле хришћанством, а од споља су га разориле хорде номада из евроазијских степа.

Ниједан од ових фрагмената ове нове друшвено-политичке реалности није има изразито наглашену културу лоптања.

Ератостен је са готово језивом прецизношћу измерио обим Земље (и тиме, наравно, доказао њену елипсоидност), питагорејци су спекулисали о хелиоцентричној поставци нашег дела свемира (Земља се врти око Сунца, не обрнуто), Херон из Александрије је осмислио парну машину, а Грци су осмислили и геометрију, демократију...

Лопте, међутим, се нису превише дотицали и она их се није превише тицала. Хомер у Одисеји описује насуканог хероја кога буди галама нагих девојака које се играју лоптом док им се одећа суши.

Грци су играли тимске игре лоптом које су звали епискирос и фаининда (историчари имају велики проблем да дефинишу њихов јасан карактер), док је у Спарти, наводно, играна сфаиромахија током обреда одрастања ефеба. Штавише, у Елади су постојали и сфаиристаи, учитељи вештине играња лоптом.

Међутим, културна релевантност ових игара није била превелика и она је, углавном, перципирана тек као разонода и разбибрига. Никада ниједан победнички венац није додељен у Олимпији за играње лоптом. Никада ниједан херој опеван због вештине са лоптом. С друге стране, потребно је јако дуго времена провести испод камена да се не би знало за Леониду са Родоса, највећег тркача античког света.

Рим је био склонији лопти – или је исправније можда рећи њој подложнији. Римљани су, иначе, користили три врсте лопти. Follis је била велика лопта од надуване животињске бешике. Она је понекад, сумња се, била напуњена перјем. Paganica је лопта која се најређе спомиње у историјским списима, а сматра се да је била средње величине, дакле мања од фолиса а већа од лопте познате као pila trigonalis.

Спорт, уопште у Риму, постојао је на два нивоа - на самом врху важности су биле професионалне игре. Ова подела познаје три подврсте – стриктно римске игре (ludi), као трке двоколица – спортове које су наводно наметнули Етрурци (борбе са дивљим зверима и гладијаторске борбе, познате као venationes и munera) – и игре позајмљене од Грка (трке, пентатлон, панкратион – нешто као антички ММА), познате као certamina.

Ludi pilae, односно игре описаним лоптама, имале су одређени престиж, односно играли су их припадници виших сталежа.

Campus Martius (Марсово поље), простор западно од зидина града поред Тибра, где се некада окупљала војска, коришћен је и као место за вежбање и играње. Ту су биле и палаестре, вежбалишта у оквиру јавних купатила, на којима се као на појилима Серенгетија окупљала римска елита. Многа од тих купатила су имала запослене професионалне лоптаре (pilicrepi), који су обучавали господу или водили рачуна о резултату током њихових игара.

Лопта је бацана и котрљана и на улици, јер постоји сведочење о инциденту у коме је човек убијен на улици током бријања, јер је лопта погодила берберина у руку.

Експулсим лудере је била игра слична модерном сквошу. Лопта се ударала о зид руком (обично заштићеном рукавицом). У тригону су играчи стајали у троуглу и додавали би се лоптом, често направљеном од обојеног стакла. Циљ је био бацити лопту тако да је ваш противник не ухвати.
Пила је изискивала да играчи стоје у кругу, док је један од њих био позициониран у средини. Циљ је да им он одузме лопту, док они додавањем покушавају, наравно, то да спрече. Нешто као модерне "шеве" или чувени шпански рондо.

Једина права тимска игра лоптом био је харпастум. О њему нема превише података, али најчешће се тврди да је подсећао на рагби варијанту фудбала. Играо се на правоугаоном терену који је делила линија. Циљ је био задржати лопту на својој половини. Она се могла бацати и није смела да додирне тло. Обично су је играли легионари, можда чак и у склопу официјелног тренинга.

Наравно, Колосеум, импозантни Circus Maximus, чију архитектонску величанственост неће превазићи ниједан спортски објекат све до 20 века, лопту није видео. Макабра и крв је била омиљена забава и римске елите и њеног лумпенпролетеријата.

Визиготи, Вандали, Хуни, ако су и имали игре лоптом, о њима се ништа не зна. Убрзо пошто су њихови краљеви прихватили хришћанство, њихове навике су асимиловане са европским урођеницима.

У галиматијасу свих пандемонијума који је настао по паду Рима, историјски материјали постају халејевски ретки. У шестом веку постоје наводи историчара Гргура од Тура о игри која је укључивала трчање inter spheristarum ordinem, или "међу организованом групом играча са лоптом". Многи сматрају да је ово харпастум, што значи да је игра можда преживела до времена Меровинга (до седмог или осмог века).

Исидор, бискуп Севиље у раном седмом веку, решен да сачува легате класичне културе западне Европе, писао је понешто о играма лоптом, али ово су били последњи трзаји римског спортског наслеђа. Ропци, заправо. Чак су и латинске речи за лопту нестале. Средњовековни француски esteuf и италијанска palla (која ће касније постати ball) су германског порекла.

Напослетку, од седмог до десетог века доказа о играма са лоптом у Европи практично нема. Изузимајући, једино, утицај Мавра, који су имали игру са лоптом и палицом, а која је имала ритуални карактер прославе повратка пролећа. Њу су понели и на своја освајања, крчећи себи пут до Шпаније, Малте, Сицилије...

Феудална владајућа класа у Европи зависила је - заправо њихов статус, економска добробит, политичка моћ - од организованог насиља много више од племства са других континената. Најмоћнија технологија рата тог доба био је оклопљени витез коњаник, који није имао времена да се бави фриволностима каква је лопта.

Велможе су се бавиле борбама и турнирима, али су се зато друга два чиниоца друштвене средњовековне европске културе (свештеници и кметови) бавила лоптом, чије прво помињање потиче из 12. века.

Припадници разних религијских редова су играли игре лоптом без контакта, док су нижи слојеви играли грубље игре. На северу Француске, у Нормандији, Бретањи и Пикардији, игран је la soule или choule. Само име, верују неки, потиче од речи solea, која означава ђон. Реч, радије, иницијално носи келтско порекло – heaul (soleil) – у којој је оригинално h замењено са s, што је била честа пракса Римљана суочених са варварским гласовима.

Лопта је била од дрвета или коже (често испуњена мекињама), носила се, шутирала или ударала некаквом врстом палице. Могла се чак играти и на леђима коња. Била је то тимска игра у којој је, ипак, само један играч, онај који је лоптом погодио гол, напослетку био победник. Гол је могао да буде поток, дрво, ма какав зидић или зидина.

Толико је френетичан умео да буде „ла сул", да су се људи давили јурећи лопту која би завршила у мору или језеру.

Постоје индиције и о игри la soule au pied, што је заправо la soule верзија у којој се лопта удара само, или макар превасходно ногом.

Неки сматрају да је la soule сељачка имитација витешких турнира. Одсуство оклопа, коња и оружја само је одраз економских могућности учесника.

Последње место на коме је игран "ла сул" био је град Ван, у Морбијану у северозападној Француској.

Смрт није била реткост у овој игри, а била је, сада обратите посебну пажњу, чак и прећутно дозвољена, све док је ударац „био случајан".

„А ко то нема неког кога би убио?", речено је једном хроничару у овом месту приликом инспекције локалних обичаја.

Играчи су носили тесну, уз себе уско привијену одећу, како би били неухватљиви за шаке својих ривала, а и да би брзина њиховог трчања била већа. Логика која је на снази и данас међу спринтерима или у, ипак неприхваћеној, идеји фудбалске селекције Камеруна на Светском првенству 2002. године.

Након што се услови игре изговоре наглас, играчи се померају на подједнаку удаљеност од лопте и меч би почињао. Први би ка њој кренули слабији играчи, док би они снажнији стајали са стране, гордо прекрштених руку, узвикујући охрабрења или увреде. Мало-помало, када би се довољно зајапурили од уздржавања и када би мирис крви узбуркао и њихове леукоците и еритроците, они би се прикључили.

„Дух крда дивљих јелена буди се у срцима људи", говорило се тада.

Франсоа де Понтиви, познат као „Сулер", био је чувен због своје умешности у овој игри. У његовој кући, окачене и постројене у близини димњака, биле су лопте које је освојио као победничке трофеје. Макабра ништа мања од колекције скалпова неког поносног индијанског ратника.

Ивон Маркер је био његов кочоперни супарник, жељан да му оспори његова звања и престиж. Франсоа је поломио ребро током "ла сула" 1810. године, али је Маркер погинуо. Његов син Франсоа је наследио претензије свог оца, али и његову злу коб. Франсоа га је током "ла сула" оставио без ока. Пјер се зарекао на освету.

Током меча у Стивалу, Франсоа је приметио да му Пјер не прилази у борби. На позив да приђе и „остане и без другог ока", Пјер није реаговао. Али пред крај дана, када се Франсоа нашао на земљи, осетио је јак бол у стомаку који је проузроковао сабот (врста дрвене обуће) опремљен и облепљен гвожђем. Једино што је видео јесте језива и мирна очна шупљина.

Уз помоћ сопствене снаге и неких пријатеља успео је ипак да се извуче, напослетку чак и да освоји лопту и избегне потеру ривала на отвореним пољима. Стао је да се одмори, измучен, уморан и притиснут границама човечности – јединим границама које нико не може да помери и око којих се нико не може спорити.

Али и поред свега је био близу победи. Приближавао се поточићу који је раздвајао Стивал од Понтивија, када је чуо иза себе меко тупкање. Босонога фигура, која му је деловала да би била сенка и у ноћи и у дану, приближавала се.

Старац је покушао да побегне, почео је и да прелази хладну воду, али није успео да дотакне супротну обалу, што би га спасило (обала је била у Понтивију и он је тамо био недодирљив). Пао је, а потом осетио колено на својим грудима. Колено једнооког човека.

Пјер је прво узео лопту, а затим и око свом непријатељу. Потом га је тукао дрвено-гвозденом ципелом по глави док овај није сасвим изгубио свест. Преживео је, али је остатак живота провео као малоумник, краљ пољана који је постао сеоски идиот.

Пјер Маркер ослобођен је на суду, јер се све догодило у Стивалу, а самим тим током меча "ла сула". Игра је потом забрањена на неколико година.

Први навод игре у манастиру се тиче искуства младог монаха који је привремено преминуо и отишао у пакао, где су ђаволи играли "нешто слично игри лоптом" са његовом душом. Игра која је овде настала, у религијским настамбама и богомољама, јесте тенис, односно његова верзија пре употребе рекета (који се појавио тек после 1500. године), позната као jeu de paume. Игра је постала јако популарна, а посебни терени, са или без крова, направљени су у Валенсији крајем 13. и у Паризу почетком 14. века.

Иако настао у манастирима као, макар номинално, изразито пацифистичка игра, неки сматрају да је вокабулар тениса позајмљен из жаргона војевања и да су, последично томе, често мешани. У једном опису артиљеријског напада на Онфлер, наводи се како четири енглеска топа пуцају и погађају мету, исто као што би четири добра хица била довољна за добијање меча (гема).

Далеко најразвијенија игра ренесансе и уопште овог дела света, био је калчо (calcio, "шут, удар који се наноси стопалом"). Игран је у северној Италији, у Венецији између осталих места, али су га само у Фиренци сматрали својим националним спортом.

Познати су мечеви на залеђеној реци Арно 1491. године, као и током опсаде града од стране Медичија 1530. године.

Терен је морао да буде дужи него што је "јак човек могао да баци камен" и дупло ужи. Лопта се могла покретати на било који начин осим бацањем и циљ је био пребацити је преко противничке гол линије.

Ђовани Барди, аристократа, математичар и композитор који се сматра изумитељем уметничке форме познате као опера, написао је 1580. године "Дискорсо сопра ил ђуоко дел калчо фиорентино". Бојао се да ће традиционална игра Фиренце нестати, стога је написао правила, осмислио тактику и форме понашања. Желео је да докаже античко порекло игре, бројећи јој исто онолико годова колико и самом граду који је основао Јулије Цезар.

Омиљено место за игру био је ограђени трг Piazza Santa Croce. Меч је почињао симболичним преговорима два тима, сачињеним од 27 играча. Када би "преговори" пропали, размирице су решаване калчом. Тимови су називани "батаљонима", а њихов распоред пре почетка меча алудирао је на старе римске војне формације. Напред су били "праћкаши", а иза њих су били они које су називали скончатори.

Било је важно показати вредност калча у контексту војне припреме, јер управо су ратничке игре биле есенцијални део живота људи у Италији. Хиљаде су у Перуђи учествовале у ономе што су звали "батаља деи саси", односно борбе камењем.

Батаљоле суи понти, мале битке на мостовима, биле су организоване туче у Венецији. У Сијени је играна (да ли је то уопште адекватан израз?) пуња, што је било ништа више до организовано песничење, током којег би понекад у гомилу убацили чак и лопту. Мацаскудо је била борба дрвеним штитовима и буздованима у Пизи.

Међутим, и поред свег труда ентузијаста, калчо није опстао даље од средине осамнаестог века. Са настанком фудбала има подједнако везе колико и са настанком мотора са унутрашњим сагоревањем.

Па? Откуд онда фудбал? Где год су постојале игре лоптом, нестале су. Негде у фиокама и фасциклама цивилизација које су их заборавиле, негде су напросто ишчезле под копитама освајачких атова.

„Човек умире када мора и када неће", рекао је Добрица Ћосић. Али то не важи за фудбал. Јер фудбал, наш толико вољени, некад и негде чак и омражени, а можда најчешће напросто несхваћени фудбал, је преживео.

Инкубиран је и очуван у Британији. Само тамо, у Албиону, могуће је пратити његов непрекидни линеарни развитак од примитивне активности до модерне игре. Од шутке између два села до кодификованог дуела милионера које гледају и које воле милијарде.

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

субота, 27. април 2024.
11° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво