Шта то мучи српску кошарку и како се мењала кошаркашка мода?

У шестој епизоди магазина "Продужетак" доносимо вам наставак разговора са Марином Седлачеком, кошаркашким стручњаком и скаутом Филаделфије, који се осврнуо на актуелне проблеме српске кошарке и изазовима са којима се сусрећу млади играчи у нашој земљи. Уз то, спремили смо и кратку причу о еволуцији кошаркашке опреме од средине прошлог века па до данас.

У наставку разговора са господином Седлачеком дотакли смо се проблема и изазова у развоју младих играча, као и потешкоћа које имају они који у Србији са њима раде. Како му је посао управо праћење талената, а добар део времена проводи у Београду, веома је добро упућен у ту тематику.

Издваја два проблема – запостављену селекцију играча и "поплаву" професионализације.

Ипак, излагање је почео коментаром раног одласка овдашњих играча у иностранство.

"Знате шта, ви никоме не можете да забраните да се школује у Америци. Кошарка је успутна ствар, код нас примарна, ако поднесете захтев за одлазак тамо, морате да наведете да вас прво интересује школа па кошарка, јер вам у супротном шансе нису велике, негде 50-50 одсто. Међутим, тај број није толико драстичан у поређењу са оним за играче од 14-15 година који одлазе у европске клубове, уз тенденцију враћања."

"Међутим, мислим да ми нисмо успели да задржимо кошаркашке центре, и да се фокусирамо на скупљање и кванитета и квалитета. Ми причамо о Чачку као једном од центара, у којем су раније били Борац и Железничар. Касније се појавила Младост, која је радила боље од оба ова клуба. Али за тај град је било много да има три клуба, што је касније узроковало потписивање споразума о сарадњи Борца и Младости. Мислим да смо управо у том неком континуитету стварања нових екипа и изједначавања школа кошарке са клубовима изгубили једну нит која је била битна, а то је селекција. Мислим да је код нас запостављена селекција у том примарном узрасту од 14-15 година, и да управо из тога произлазе лутања родитеља, улазак менаџера који обећавају куле и градове, финансијска и економска слабост породице као матичне ћелије од које све треба да полази, и када се све то споји испадне, да простите на изразу, једна папазјанија", поручује Седлачек.

"Уз то, нас је пре једно 20-ак година захватила једна 'поплава' професионализације по клубовима, која је чак отишла испод друге лиге и где су се запоставила нека основна правила – кад играч потписује за клуб, да ли је приступница довољна, да ли је дозвољено имати тзв. отворене уговоре, као што то имамо у овој нашој српској лиги. То не постоји нигде на свету, и ако ми сами не можемо то да регулишемо, онда је ово прича само занимљива медијима и гледаоцима, без неке конкретне помоћи", додаје познати НБА скаут.

Једна од ствари које могу помоћи у решавању, или бар ублажавању, тих проблема је и Маринов пре двадесет година издат приручник "Само од тебе зависи", који је финансирао тадашњи Кошаркашки савез Југославије. 

"Ово је била једна идеја коју сам ја остварио са КСЈ-ом тада и Зораном Радовићем, уз свесрдну помоћ Џорџа Ревлинга, једне од легенди америчке колеџ кошарке, који нам је уступио део својих материјала, из чега смо ми извукли најбитније. Сигурно да овакве ствари могу помоћи да се подигне кошаркашка интелигенција и да подстакне на размишљање, јер не могу сви да постану врхунски играчи, али могу да се задрже у кошарци као спонзори, технички руководиоци или вође тимова. Ова књига може да пружи неке друге смернице, јер није направљена искључиво за кошарку. У њој се не говори ни о двокорацима, ни о зонској одбрани или одбрани 'човек на човека', већ је треба гледати као једну смерницу за младе људе да извуку из спорта једну бенифицију која може да им траје до краја живота", закључио је овај дводелни разговор за "Продужетак" Марин Седлачек.

Еволуција кошаркашке опреме 

Дуги шортсеви, хеланке за грејање мишића и дресови са дугим рукавима, све су чешћа, скоро па редовна појава на кошаркашким теренима данашњице. Ипак, средином прошлог века мода је била битно другачија.

Првобитни шортсеви имали су каиш уместо ластиша око струка, били су знатно краћи и прилично тесни.

Што се патика тиче, некада су доминантне биле "старке", чарапе су биле дуге, а на главама честе знојнице, тј. траке.

Почетком деведесетих долази до великих промена. Мичигенов "Fab five" са Крисом Вебером и Џејленом Роузом у Ен-Си-Еј-Еју (NCAA), а Мајкл Џордан и Булси у НБА лиги такорећи уводе у употребу дуже шортсеве. 

Негде у то време појављују се шири, модернији и колоритнији дресови, да би почетак новог миленијума донео разне аксесоаре и ретро дресове. 

Године 2013. Голден стејт вориорси у моду враћају дресове са дугим рукавима, што се брзо прелило и у Европу (примери Уникахе, Билбаоа и Меге).

Занимљиво је поменути и то да је Фиба недавно попустила и знатно ублажила правила за тзв. хедгир (headgear), па је конкретно у муслиманским земљама то изузетно добро примљено.

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 26. април 2024.
7° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво