Дан када смо сви тифози

У кошарци га зову „garbage time“, фудбалски еквивалент би биле оне утакмице у мају након што сте већ обезбедили титулу а у тенису трећи дан (ускоро покојног) Дејвис купа при резултату 3-0 за једну од екипа: небитан меч или његов део онда када је све већ решено али који ипак мора да се одигра. Грозна перспектива за шампионат који је коначно обећавао другачији исход од, последњих година неизбежне, титуле за Мерцедес.

Да ме не схватите погрешно, Луис, Тото и екипа су овакав резултат апсолутно заслужили и ако се све заврши већ данас у Остину спортска правда ће бити задовољена. Али титула на три трке до краја, у години у којој су Сребрне стреле наспрам себе имале фантастични SF71H (да је имао јачи погон и RB14 би потпао под ову категорију) делује као још једна у низу пропуштених прилика, како за Скудерију, тако и за саму Формулу 1. Дугогодишња доминација једне екипе, како год се она звала, никада није добра за спорт а дугорочно гледано ни за саму екипу. Нико не жели намерно да губи, али вишегодишњим узастопним победама истог тима губи цео спорт па са њим неизбежно губи и екипа која побеђује. Примера је пуно, не морамо да се враћамо у осамдесете и доминацију Мекларена, деведесете којима је владао Вилијамс или ране двехиљадите када је Ферари држао мастер клас. Довољно је да се сетимо колико брзо је Ред Бул прешао пут од симпатичног нетрадиционалног аутсајдера до екстремно иритантног доминатора па да разумемо зашто пета узастопна титула за Мерцедес осим самих момака из Бреклија и тврдокорних фанова Луиса Хамилтона неће баш инспирисати много навијача широм света.

Јучерашње квалификације су, сасвим случајно, идеално демонстрирале овакав сентимент. Ако занемаримо заслужену казну која ће Фетела данас спустити из првог у трећи ред (услед игнорисања црвене заставе на слободном тренингу у петак), најбржа тројица су круг од пет и по километара завршила уз разлику од седам стотинки - временски период који људско око ни не може да детектује, те ниво конкурентности који у било којем спорту може само да се сања. А Мерцедес је свеједно дошао у ситуацију да титулу (можда) обезбеди три трке пре краја, због чега је у исто време и - како их прошли пут крстих - Најбољи тим на свету и онај којег волимо да мрзимо.

Због тога ми је криво. Не због титуле за оне који су је заслужили. Због тих седам стотинки у које стаје читав шампионат; због Бинотовог ремек дела којем Себ, Кими, а богами и Аривабене нису дозволили да у историју оде уз хвалоспеве на које има право бар колико и Елисонов W09; због Остина, Мексика и Сао Паула, не само аутодрома на којима толики ниво конкурентности резултира обично спектакуларним и неизвесним тркама, већ и читаве хемисфере фанова који нису заслужили да гледају надметања која више не одлучују ни о чему битном.

Е сад, наравно да нада увек постоји. Можда више не да ће Фанђа стићи Себ пре него Луис, али да ће се крунисање одложити бар до аутодрома са најтужнијим именом на свету? Скроман, достижан циљ, ако мене питате. Ево и рецепта. Да Кими први пут после 37 трка некога претекне у првом кругу и на мекшим гумама одјезди ван домашаја Хамилтоновог „undercut"-а. Да Себ својој агресији док се пробија кроз караван дода само зрно опреза па се тако реши Ботаса без контакта - Рикардо би могао да плати пуну цену хендикепа у погону - и добије неометан поглед на Хамилтоново задње крило. И да онда остане да још само мрмот завије чоколаду.

Е сад, ако не верујете у бајке, преостаје вам увек уживање у чудима „garbage time"-а, у нас у последње време познатијег и као периода у којем Бобинатор показује да је најбољи кошаркаш на свету свих времена. Пренесено у свет Формуле 1, то отприлике изгледа овако: победа за Ботаса уколико Себ наиђе на непредвиђене тешкоће; можда чак и за Кимија у истом злосрећном сценарију за Немца; први подијум за Рикарда још од оног сунчаног мајског дана у Монте Карлу; Торо Росо из задњег реда до бодова захваљујући Хондином новом агрегату; или (настави неважни низ)...

И све је то дивно и красно, али играње за утешну награду никад не може заменити узбуђење које доноси главна премија, па уколико не желимо да до краја гледамо три ревијалне трке данас смо сви навијачи Скудерије. Ви, који гајите анимозитет према Маранелу још од трауматичних година на почетку овог миленијума. Ви, који здушно навијате за Хамилтона јер знате да је најслађа победа голом у надокнади времена. Ви, који чекате да коначно стигне Максова сезона јер вам није у интересу да Луис рекорде постави исувише високо. И ви, који волите овај спорт и желите му да буде успешан чак и ако у актуелној генерацији возача не видите праве замене за Шумахере, Сене, Менселе, Пикее и Лауде вашег детињства. Да, чак и ја. Forza Ferrari!

Број коментара 3

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 26. април 2024.
12° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво