Mojoj i našoj, Grozdani Olujić

"Ovu malu veliku ženu upoznala sam najpre preko njenih romana, pa tek onda lično, kada sam za diplomski rad na Filološkom fakultetu, smer za jugoslovenske književnosti i srpsko-hrvatski jezik, te davne 1991. godine, izabrala njene romane "Glasam za ljubav" i "Izlet u nebo".

Želela sam da je lično upoznam, pozvala je telefonom, a njeno velikodušno srce mi je otvorilo vrata svog doma, u Ulici prote Mateje, u koji sam odlazila skoro svake godine kada bih godišnji odmor provodila u domovini.

Pamtim naše duge šetnje po Kalemgdanu i Skadarliji; pamtim svaku promociju moje knjige, na koju bi ona, sa suprugom Radetom, došla puna entuzijazma; svako druženje, svaki kutak njenog doma, pa čak i zimu 1993. godine kada sam 4-5 dana provela u njenom hladnom domu, jer je te teške, ratne 93. Beograd često bio bez grejanja.

Divna žena, književnica svetskog glasa i profila, ostavila je na mene veliki utisak, toliki, da je postala moj uzor u svemu.

Njene bajke, koje sam prevela na italijanski jezik, redovno predstavljam italijanskoj deci na časovima interkulture i obrađujemo ih kao lektiru.

Grozdanine bajke ulaze u dečja srca," bez kucanja", direktno, i osvajaju ta mala bića velikom senzibilnošću. Čuvam sva njena pisma kao relikviju, kao što vernici čuvaju mošti nekog sveca; ona je za mene svetac pisane reči.

Pamtim duge telefonske razgovore, pamtim kad je postala baka 17. marta 1999. godine, njenu sreću što dočekuje unučicu Anu. Pamtim i anegdote o susretu sa Titom i Indirom Gandi, kada je bila angažovana kao prevodilac.

Žena svetskog renomea, a skromna u svemu, plodonosni stvaralac, ostavila je veliku prazninu u mojoj duši. Kada sam saznala za njenu smrt, od pisca Milutina Đuričkovića, zanemela sam, iako sam, od njenog sina Saše i supruga Radeta, pre 2 godine saznala za njenu bolest i zdravstveno pogoršanje.

Nisam mogla da zaplačem na tu tužnu vest, jer znam da ne bi želela da me vidi uplakanu...iako mi orah u grlu stoji, suza nemam...

Ostaje da živi u svima nama koji smo je voleli i volimo. Neizmerna mi je čast što sam poznavala takvu ženu i književnicu kao što je Grozdana Olujić.

Minut ćutanja u školi danas sa mojim đacima, pozdrav je iz daljine mojoj velikoj prijateljici-majci, koja mi je jednom prilikom rekla: "Volim te, dete, kao da sam te tri puta rodila".

Ima li većih i toplijih reči od ovih! Neka ti je večna slava i hvala, Grozdana, ženo velikog srca!

                                                                                                       Rada Rajić Ristić"