Slobodan Šijan gost Festivala srpskog filma u Čikagu

Slavni srpski reditelj, čiji je film Ko to tamo peva proglašen za najbolji srpski film svih vremena, iako je u Americi živeo desetak godina, prvi put dolazi u Čikago na Festival srpskog filma i raduje se susretu sa našim ljudima.

 Gospodine Šijan, Vi ste ne samo reditelj, nego i akademski slikar, a rekli bismo i umetnik u duši. Koja Vam je od svih umetnosti ipak najbliža?

"Mislim da je film centar oko kojeg se uglavnom okreću sve moje umetničke aktivnosti. Tako je naziv moje retrospektiva u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, 2009. bio „Slobodan Šijan - Oko filma". Znači to su bili radovi u raznim medijima, od uljanih slika, preko akvarela i crteža, do radova u mediju fotografije ili videa, pa sve do kseroksa, digitalnog printa i eksperimentalnog filma. Ali svi izloženi radovi su imali neku posrednu ili neposrednu vezu sa medijem filma ili filmske trake."

 U široko sprovedenoj anketi Akademije za filmsku umetnost i nauku, a povodom stogodišnjice filma u Jugoslaviji 1996, Vaš film Ko to tamo peva (1980) proglašen je za naš najbolji film. Da li ste ponosni na tu ocenu?

"Znate šta, ne postoji najbolji film! Osim u sličnim anketama. Ima mnogo filmova da biste izabrali samo jedan. Ali ono čime se ponosim je da se nekoliko mojih filmova još uvek gleda sa zadovoljstvom."

 Verujem da su Vam još u sećanju mnoge dogodovštine sa snimanja tog filma. Čega se ipak najradije sećate sa snimanja tog filma?

"Da smo uspeli da ga završimo! Jer snimalo se u veoma skromnim uslovima. Budžet je bio oko 120 hiljada dolara, a snimanje smo završili za dvadesetak dana. Sećam se da nam je nestalo filmske trake tokom snimanja jednog gega, koji tako nije ušao u film i to je bio kraj snimanja."

 Da li je to Vaš najbolji film?

"To je kao da me pitate koje mi je najdraže dete."

 Film smo svi više puta gledali. Mnogi znaju replike iz filma? Koja je Vama najomiljenija?

"Ja ne procenjujem filmove po replikama."

 Sa tim filmom ste proputovali svet i video ga je veliki broj ljudi širom sveta. Da li ste ponosni na to?

"Svakako sam zadovoljan zbog toga."

 Taj stari film je sada restauriran. Šta znači to novo ruho filma za gledaoce?

"Svet se digitalizuje. Filmske kopije izrađene na filmskoj traci se habaju i gube boju od upotrebe i protoka vremena. Tako da bez digitalne restauracije film više ne bi ni mogao da se gleda osim u oštećenom stanju. Takođe, sve je manje projektora za filmsku traku, sve se danas prikazuje sa digitalnih projektora, tako da je neophodno da se filmovi kvalitetno digitalizuju, znači za veliki ekran a ne u skromnoj rezoluciji koja je dovoljna za televiziski ekran."

 Čini se da malo snimate, da li to znači da sada više slikate?

"Ja odavno ne slikam, ali se bavim vizuelnom umetnošću na razne druge načine. Poslednje izložbe su mi bile neka vrsta digitalnih kolaža."

 Sećamo se snimili ste i jedan film u srpsko-američkoj koprodukciji - "Tajna manastirske rakije". Da se prisetimo, kako se to dogodilo?

"To je bila moja saradnja sa našim producentom iz Los Anđelesa, šarmantnim Dan Tanom. Bilo je to zanimljivo iskustvo."

 U Ameriku ste često dolazili, a jedno vreme ste i živeli i radili u Americi. Koliko dugo?

"Pa, kad se sve sabere, jedno desetak godina."

 Kakve su danas Vaše veze sa Amerikom?

"Osim što imam američko državljanstvo, starija ćerka mi živi u San Francisku."

 Da li se radujete susretu sa publikom u Čikagu? Da li biste odgovarali i na njihova pitanja?

"Naravno! Kažu da je to najveći srpski gradu u Americi. Ne znam koliko je to tačno... Ali i pored mnogih godina života u Americi, nekako me put nije doveo do Čikaga. Tako da je ovo sjajna prilika da posetim Čikago art institjut i da vidim čuvenu arhitekturu Čikaga."