Dan posle

Budim se. Otvaram oči. Osećam lakoću u celome telu koju donosi dobro prospavana noć posle preživljene oluje.

Počinjem dan zahvalnošću Bogu i prirodi!

Gledam oko sebe na sve stvari koje sam stavila na prozore da bi me odbranile od naleta uragana: dušeke, krevete, stolove, kofere, ćebad, kante, stolice...Odlazim do kupatila. Tamo, nekoliko boca sa vodom, voće, čokolada, keks, ćebad i jastuci, peškiri i kofe sa vodom...moje planirano sklonište od naleta oluje i prozorskog stakla.

K o l i k o olakšanje. Najgore je prošlo!

A u jednom danu pre, i danu uragana, t o l i k o toga!

Živimo naše živote, svako na svoj način. Radujemo se, tugujemo, planiramo, ne planiramo...A onda ima tih trenutaka kada na neki čudan način znamo da će se nešto dogoditi ili da se neće dogoditi. Taj iskonski osećaj koji imaju ptice i životnje i leptirovi...To je onaj osećaj u celome telu koji ti kaže „da" ili „ne". Na nama je da ga oslušnemo!

Sećam se svoga druga koji je kao dete osetio to i povukao za ruku svoju majku da krenu i ne čekaju autobus iako je padala kiša i sevalo je! Snaga njegove volje je bila dovoljna da ih oboje odvede na put života. A samo nekoliko minuti nakon toga, grom je pogodio autobusku stanicu!

I dok se oluja gromoglasno usmeravala ka mestu boravka a panika rasla, u meni osećaj sigurnosti i mira. Biće dobro! Biće dobro! Sećam se kada sam bila u Indiji. Osmislila sam put ka Putaparti i Sai Babi. Put nas je vodio kroz delove gde je bilo nemira. Zaustavlja nas jedno vojno lice i pita da li možemo da ga odvezemo do kuće. Vozač pita za dozvolu. „Svakako da možete", odgovaram! Drugom prilikom odlazim na veliko hrišćansko hodočašće u Bangaloru na kome peva moja nova indijska prijateljica. Iako su mnogi autobusi sa hrišćanima bili kamenovani i bilo je mnogo nemira...osećala sam mir...Sve će biti dobro. I tako bi...

I ovoga puta - tako bi!

Dok su mi prijatelji predlagali sklonište, i čudili se kako sam u Sarasoti kojoj preti opasnost od direktnog udara uragana...objašnjavala sam da se ovde osećam sigurno! Taj unutrašnji osećaj postoji i teško ga je nekada objasniti drugima koji veruju u egzaktno, dokumentovano, statističkim metodama proverljivo!

Moguće je da je to bila samo sreća! Hvala joj!

U danu pre, nedoživljeni muk prirode. Nepokret lišća. Ne prisustvo ptica. A pritisak raste. Površina jezerske vode treperi. Svaka pora se širi i opušta i širi i opušta. Krvni sudovi nekada ne stižu da prate nalete unutrašnjih tokova. Vesti su zastrašujuće! Osećaj napetosti raste. I na čudan način želimo samo da se sve što pre dogodi. Neka bude što biti mora! 

Došao je taj dan.

Sve što imam stavljam na prozore. Njih treba zaštiti. Da krov ne bi odleteo! Kažu stavite frižider na najnižu temperaturu u slučaju da nestane struje, namernice će ostati duže hladne! Činim i to. Obavljam poslovne obaveze preko interneta u ranim jutarnjim satima. Studenti ne moraju da čekaju! Obaveštavam ih o uraganu i izvinjavam se u slučaju da ocene kasne! Treba razumeti drugoga, sa nadom da će i oni razumeti nas!

Počinje čekanje.

Prijatelji su najdragoceniji deo moga života! Javljaju se iz celoga sveta! Brinu, mole se, žele najbolje. Kada čovek oseća ljubav prijatelja - sreća nema granice, a život ima smisao!
Ceo stan mi je zamračen od stvari koje sam stavila na prozore. Ništa ne vidim. Ali sve čujem!
Najglasnije je čekanje uragana!

U ovakvim trenucima kada se ništa ne može promeniti, a katastrofa je izvesna, misao se na čudan način oslovađa briga svakodnenice: odgovoriti na poslovne poruke, oceniti studente, pozvati poslovne partnere, otići u nabavku, nabaviti benzin...Sve bledi i utišava se. Nema bunta, nema osećanja da se kasni ili propušta nešto.

Okrećem različite kanale na TV, dok još ima struje. Gledam opuštajuće ljubavne filmove, obrazovne emisije. Divim se neobičnom umetniku kineskog porekla, Tajron Vongu (čoveku koji je oživeo čuveni Diznijev crtani film, Bambi), koji je sa samo devet godina došao u Ameriku, a cela njegova umetnost počiva na kineskoj kulturi! Kakve je zmajeve on pravio! To je bila izložba koja leti, treperi i spaja vekove u vazduhu! Predivna priča Lili Eskelsen Garsija, pretsednice Udruženja američkih prosvetnih radnika. Ostvarila je saradnju sa školom za decu sa posebnim potrebama. To su deca koja ne mogu ni da pišu a često ni da govore. Njeni đaci i đaci ove škole su razmenjivali misli što slikom, što rečju da bi se na kraju zagrlili i igrali zajedno! Tu je i neverovatna prvakinja u tenisu, Sloan Stivens, koja je jednim potezom pokazala svu snagu i lepotu prijateljstva, pošto je sela pored svoje drugarice Medison Kiz, koju je upravo pobedila, pa su zajedno čekale proglašenje pobednika. Koliko dobrote, lepote, umetnosti i nade u svetu!

Vesti o uraganu i njegovoj razarajućoj moći dominiraju. Sve do trenutka kada je udario po drugi put u kopno i počeo da se razbija i gubi snagu. Tog trenutka nedoživljeno osećanje opuštanja, radosti, spoznaje boljeg ishoda se širi i osvaja prostor! Na TV-u voditelji komentarišu kako se u novinarskoj sobi ponovo čuje razgovor! Ljudi su oživeli! Nada se vratila! Biće dobro! Biće dobro! Umesto razarajuće moći uragana od 230 kilometara, osetićemo samo 150 kilometara! Samo!

Idem po stanu i zahvaljujem se Gospodu i prirodi! Na daru! Na životu! Na novoj nadi da biće dobro. Biće dobro!

I tada po prvi put pravim salatu od paradajiza i ovčijeg sira. Moj prvi obrok u poslednjih 16 sati! Osećam svaku česticu soka paradajiza i slast sira! Osećam život, ponovo!

A onda je došao udar vetra, onaj jači od preko sto kilometara. I trajao je! Čudan je osećaj kada je mrak i kada se ništa videti ne može, a sve se vidi! I duvao je ... Ali oslabio je u snazi. Ubrzao svoje putovanje. Povećani atmosferski pritisak sprečava ga da dobije na snazi. Suv vazduh prodire u njega i razbija ga. Voda iz mora se povlači i nestaje... Biće života! Biće!

Sklanjam dušek sa prozora. Vraćam krevet u horizontalu i spuštam se u njega. Umorna. Srećna. Spašena.

Gordana Pešaković

Sarasota, 11. septembar 2017.