Интуитивност са маргине

Реперезентативна дела, данас светских класика: Саве Секулића, Илије Босиљ Башичевића, Емерика Фејеша и Војислава Јакића - представљају темеље уметности ван доминантне културе у Србији - основно су сведочанство о евидентном постојању аутохтоних извора јединствене ликовне енергије самоуких визионара. 

Неспутани нагон ка чистој креацији, чулност и експресивност у изразу, мистичне формуле, настале под притиском моћног инстикта, указивали су на својеврсну уметничку независност. Галерија РТС-а у сарадњи са Музејом наивне и маргиналне уметности у Јагодини представља дела ових уметника у групној поставци репрезентативних радова.

Сава Секулић (1902 -1989) почиње да слика раних тридесетих година, да би тек три деценије касније након борбе за пуку егзистенцију, на годишњој изложби аматера 1964. године у Галерији Радничког универзитета у Београду, његова дела „неко" издвојио као јединствена - стручни сарадник и кустос поменуте Галерије, Катарина Јовановић, коју ће Сава називати „ мајком своје уметности".

Секулић поседује урођену хиперсензибилност, инстиктивну склоност ка креативном размишљању.Његова необична асоцијативност и способност да као потпуни самоук материјализује духовну енергију, остварене су интуитивно. У многим његовим делима присутне су "филозофске" приче и морализаторске поуке. Својим визијама редукује сиже на метафору као оригиналну ликовну дефиницију. Најбројније су му композиције с људским фигурама: портрети и сцене са историјским и митолошким бићима. Сликајући историјске личности већину жртава представља као јунаке а чланове своје породице као митолошка бића. Ипак, најслојевитији је лик жене у његовим делима. Палета му је суздржана. Површине често премазује и по неколико пута различитим лазурним наносима које ставља један поврх другог не чекајући да се претходно нанети слој осуши, што доводи до мешања и претапања боја. Унутар сваке слике најчешће доминира једна боја, што понекад ствара утисак монохромности. Позадине неких дела понекад боји само делимично, па читаве зоне оставља необојеним. То додатно елиминише било какву илузију просторне дубине, јер он слика мисао а не свет који га окружује.

Илија Босиљ Башичевића (1895-1972), појављује се са својим делима у јавности на Првом квадријеналу наивне уметности 1962. године у Галерији Надежда Петровић у Чачку. Илија почиње да слика од 1957. а први пут излаже самостално 1963. Свом родном месту поклонио је легат слика, који данас баштини Музеј наивне уметности „Илијанум" у Шиду.

Илијин опус можемо разврстати у неколико већих тематских целина: најбројније су слике библијских мотива, нарочито старозаветне сцене. Следе мотиви инспирисани еповима, легендама и митовима. У циклусу Илијада, који је назван по имену самог уметника, бројне су уметникове алузије на реални свет, његови обрачуни са људском таштином, дволичношћу, лицемерством. Следи циклус са ликовима стварних и нестварних животиња. Значајан део опуса чине и дела са сценама везаним за летећа астролошка бића. Илијина дела нису дескриптивна него алегорије слојевитог и симболичког подтекста. Код њега нема разлике у представљању апокалиптичког анђела и савременог космонаута, краљева из Апокалипсе и краља из Илијаде, између обичне, апокалиптичне или рајске птице.

Илија ствара антиилузионистички и апстрактно. Двоглава бића означавају двојност свега предоченог. У сценама из Библије и српских митова, легенди и епова преовладавају динамичност и моралне поуке, а у сценама Илијаде сусрећу се хумор и иронија. У тим представама уметник заправо покушава да демитологизује библијске јунаке и историјске личности. Антропоморфни и зоморфни ликови које је стварао као двоглаве, троглаве или псоглаве - ритуално плешу, јединствени у свом паралелном свету несвесног. То су фигуре бродоломника ослобођених гравитације, који се слободно крећу по аморфној маси. Аероперспектива и фовистичке, снажне боје, модеран уметнички сензибилитет где је динамика потеза четке вођена захтевима чула, откривају нам егзистенцијални страх, отуђеност и усамљеност.

Емерик Фејеш (1904-1969), почиње да слика 1949. године, а како је нарушеног здравља пензионисан 1952. године, у потпуности се посвећује сликарству. Први пут самостално излаже већ 1956. године. Протагонист је тзв. урбаног пејзажа у наивној уметности тадашњих југословенских простора. Упркос слободи у третирању предоченог, његове композиције не излазе из домена конкретног и препознатљивог, јер му као предлошци служе црно-беле разгледнице велелепних грађевина из светских престоница. Реални изглед грађевина ипак подређен је уметниковој машти, која се повремено сасвим удаљава од извора инспирације. Дефинисање сводова и архитрава фризом домина и шареном дугмади указују на сву уметникову спонтаност и слободу у изразу. Дечја мудрост ове игре облика и боја, претварала је оронуле фасаде у нове шарене кулисе. Неодољивом инфантилношћу он стално тежи да постојеће улепша, да сиво оживи јарким бојама, па користи топле и звучне боје попут фовиста. Склоност геометризму, инвентивна ритмизација и стилизација свега предоченог, плошност и орнаментизам указују на особени сензибилитет уметника. Емерик Фејеш је данас светски класик, а једна од већих колекција његових репрезентативних дела налази се у Музеју наивне и маргиналне уметности у Јагодини.

Војислав Јакић (1932 - 2003), почиње да црта 1952. године у Београду, а две године касније урадиће своју прву скулптуру, која ће иницирати читав циклус полица, а затим се потпуно посвећује исцртавању необичних свитака. Почев од 1960. урадиће до своје смрти неколико стотина цртежа, који су достизали дужину и више од десет метара. У њима коначно налази јединог саговорника, одмориште своје душе, место где се неспутано може развијати његов химеричан свет фантазмагорија. Преносио је на ролне папира своје опсесије пуне горчине, свој memento mori..своју тугу без краја и почетка. Снажни линеаризам халуцинантне, мултиплициране нерватуре, сугестивно нам указује на перманентно присуство уметникове агоније. У непрекинутој путањи линеарне нерватуре, Јакићеви цртежи одражавају уметникову исповест изражену кохезијом ускосубјективних елемената - сасвим особеним светом идеја. „Не гледајте моје цртеже оком већ умом", прибележио је на њима.

Најчешће је радио тушем, фломастером, ређе користио боју, пастел или гваш. Уз цртеж је неретко додавао курзивом ћириличног писма и свој закључак, као додатни медијум. Светски је класик арт брута а једна од најзначајнијих колекција његових репрезентативних, монументалних цртежа налази се у Collection de L'Art brut у Лозани.

Култивисањем става о знатижељи и еклектицизму ближи смо сазнању шта нешто чини дистинктивним и вансеријским, тако да можемо једноставније демистификовати сопствене недоумице и заблуде, прихватити новине које доноси уметност ван доминантне културе, спознати све квалитете уметности самоуких визионара без предрасуда и коначно доћи до артикулисаног разумевања и прихватања овог феномена у његовој бити.

Овде можете погледати/преузети каталог изложбе.