Баздуљ: Југославија је била "антитамница народа"

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевина Југославија створена је 1. децембра 1918. године. Од распада СФРЈ, народи овог региона живе у различитим државама, углавном не желећи да се сећају да су некад живели скупа. Зашто је то тако, зашто поједине државе данас покушавају да забораве и другачије представе тај део заједничке историје, истраживао је Мирослав Карлица. Његов саговорник је новинар, писац и публициста Мухарем Баздуљ.

Крајем прошле недеље навршило се тачно 100 година од оснивања Југославије, односно Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Шта је мит, а шта реалност када говоримо о тој држави?

„Немојмо заборавити да је два дана раније била 75-годишњица Другог заседања АВНОЈ-а. Потенцирам то зато што је у другој половини 20. века сјећање на прву Југославију, због начина на који се на њу гледало у социјалистичкој Југославији, гледало прилично негативно.

Дакле, признавало се да је то било остварење жеље југословенских народа за уједињењем, али је та Краљевина Југославија посматрана као дјело великосрпске хегемоније из комунистичке перспективе, односно на начин на који је то гледано на оној чувеној конференцији у Дрездену.

Због тога, чини ми се, постоји континуитет гледања на прву Југославију прилично негативно, с тим, што се, у последњих 20-30 година и на ову другу Југославију гледа негативно, тако да скоро имамо консензус елита, да су обе Југославије биле лоше и погрешне."

У чему видите значај тог датума?

„То је било први пут да су јужнословенски народи направили државу довољно велику и довољно снажну, да не буду ситан, крвав кусур у обрачунима великих сила, него да покушају да имају неку врсту политичког суверенитета."

Треба рећи да су скоро сви југословенски народи тог 1. децембра 1918. у Југославију ушли са одушевљењем. Међутим, ситуација се променила, сада нико није задовољан. Како Ви тумачите ту промену?

„Код разних народа из различитих разлога. Југославија је, с једне стране настала са идејом да то буде држава једног тоименог народа, а с друге стране постојале су силе које су говориле да су то различити народи. Када је превладала ова идеја, да тај народ није један народ, него различити, онда је скоро природно дошло до идеје да нека аутономија коју су стекли можда Хрвати, још кроз бановину Хрватску у првој Југославији, а други народи у другој Југославији кроз републике, да та аутономија прерасте у неку врсту потпуне независности.

У Југославији је у једном тренутку нестало кохезије и осећања људи да припадају једној заједници, и то је кључни проблем. А зашто је до тога дошло, то је компликована прича. А могло би се рећи да је у обичном народу, то заједништво, још 70. и 80.-тих постојало, а то се види кроз начин на који су, рецимо, праћени спортски успеси репрезентације у свим крајевима земље, као и у популарној култури, али је из перспективе политичких елита било обесхрабривано југословенство.

Чак и они који су се на пописима изјашњавали као Југословени, којих је било 1991. године, кад је криза већ почела, било око милион. Дакле, дупло више него етничких Црногораца, приближно као и етничких Македонаца. А нико њихов политички став није уважавао."

Неки кажу да је Југославија била „тамница народа"?

"Ма то је потпуна глупост, јер је она неким народима помогла да се еманципују. Само Срби, и у некој мери Хрвати, су ушли у Југославију као формирани народи. Словенци су били народ који је имао неку врсту културног идентитета, али у политичком смислу, они као народ нису постојали. Да не говорим о Црногорцима, Македонцима и Бошњацима, данашњим Муслиманима како су формално признати крајем 60-тих, односно почетком 70-тих...Без Југославије не би ни њих било, тако да можемо рећи да је Југославија била „антитамница народа"."

Цео разговор можете погледати у прилогу.

број коментара 0 пошаљи коментар