Кафа, кифлице, Етиопија и ја

Како је живот успео да у Адис Абеби заплете љубавну причу између Италоетиопљанке Марије Грације и Србина Светозара није познато, али је Кристина Круљ, њихова кћерка позната мајсторица за слаткише, сланише и сладолед у посластичарници Сент Хоноре у граду вечитог пролећа чије име значи Нови цвет.

„Моја посластичарница се разликује од осталих, јер ја имам различите рецепте - француске, италијанске и наше. По нашем рецепту правим слане рецепте са сиром, и оне слане посуте кимом и сусамом", каже Кристина.

Кристина тако у својој малој занатској радњи са помоћницом Фрехивод спаја европске рецепте са етиопским наслеђем. Употребљава необичне састојке, пре свега необично техово брашно. Та житарица необичног укуса богата минералима, гвожђем и калцијумом. Заслужна је, кажу, за висок природан прираштај. Од теха се иначе прави неизоставна инчера, танак хлеб попут палачинке.

„Овде сам рођена и живела сам ту до треће године, па смо се преселили у Београд, где сам завршила школе", каже Кристина.

Православна Етиопија насмејаних, поносних, срдачних људи који себе не сматрају обичним Африканцима, земља је наметљивих планина и висоравни, у којој се сада троши 2006. година по коптском календару.

Позната је по доброј кафи, маратонцима и великој глади осамдесетих. Земља је која углавном не зна за Србију, заправо старији знају за Тита и Југославију, а млађи за фудбалера Видића. У тој и таквој Етиопији госпођица Круљ је из Београда отишла на три месеца, а остала 22 године.

„Када сам се вратила овде све је било јако занимљиво, мада сиромаштво се видело на улицама. Има га и сада, а има и богатства, као на београдским улицама", каже Кристина.

И поред свега, Београд доживљава као свој родни град.

„Најлепше године сам провела у Београду, ту су моји пријатељи, моја родбина...", искрена је Кристина.

Још није спремна за повратак у Београд, али, увек размишља о томе.