"Ecce homo" Милије Белића

Пред нама је књига максима француско-српског сликара, вајара, писца, теоретичара Милије Белића, које су настајале током седамдесетих и осамдесетих година, можда до половине деведесетих, на маргинама осталих списа, било као сажети поетски запис, било као „бљесак истине" који је ваљало забележити, како саопштава сам аутор напомињући да му је одувек одговарала сажета форма као начин изражавања и у писању и у ликовном изразу. У питању је естетика заснована на начелу „non multa sed multum" јер, како каже једна од максима, „где је много дима мало је ватре", напомиње Јелена Новаковић, приређивач књиге.

Највећи број максима односи се на уметност као „најпотпунији израз људске духовности". Оне заузимају трећи део књиге („Ars longa") и могу се сматрати аутопоетичким исказима.

Као и сваки уметник, Белић верује у универзалност и непролазност уметности.

„Време је слушкиња уметности, а није уметност слушкиња времена"; „Сваки велики уметник, преко своје посебности, досеже опште и универзално".

Овакво схватање уметности, које одговара ауторовом схватању света, потврђују ликовни прилози који допуњују вербалне исказе и са њима чине јединствену целину, цртежи који су настајали упоредо са настанком максима, а који исто тако пружају прилику да се сведеним средствима изрази много, да се линијом као једнодимензионалним феноменом дочара вишедимензионални садржај.

То су необичне и загонетне слике у којима су односи између предмета поремећени, доведено је у питање њихово постојање у простору и времену, чврсти предмети лебде у ваздуху, перспектива је двострука, као што и значење може бити двоструко и вишеструко. Као и у сажетој форми максиме, у питању је лапидарни израз богат конотацијама, који много казује. Читалац-посматрач суочава се са једним необичним светом у коме се простор, време, предмети налазе изван физичког света и обичне људске стварности, са неком врстом мета-реалности у чијој су спознаји чулни доживљаји само полазна тачка. У питању је визуелно приказивање онога што премашује домете чула и представља сублимирану мешавину интуитивног, подсвесног и рационалног.

Може се рећи да су Белићеве максиме, као и ликовни прилози који са њима чине целину, израз јединственог доживљаја света, прожетог идејом о универзалној аналогији и универзалној хармонији и јединствене поетике прожете уверењем да се све уметности „међусобно прожимају у тражењу и потврђивању душе света имајући једно исто мисаоно језгро и један исти синкретички и синестезички сензибилитет из којег су поникле".

У њима се наслућује и ауторов стваралачки пут од фигуративне фазе из седамдесетих и осамдесетих година, у којој се тежња ка превазилажењу појавног оцртава са дискретним надреалистичким бунтовништвом, до апстрактне фазе у којој се облици предмета своде на своје међусобне односе, схваћене динамички и подређене некој врсти „пластичног ритма", фазе која је од средине деведесетих година почела да преовладава и постепено се потпуно усталила. А на том путу јединствену нит представља метафизичка порука, заснована на неким формалним вредностима „које апстрактну и фигуративну уметност стављају у исти план". Јер и геометријска апстракција проналази „своје репере и своје корене у најинтимнијим структурама света и душе, које се, на крају, преклапају и идентификују у уметничком делу", пише Јелена Новаковић у предговору књиге.