Мојој и нашој, Гроздани Олујић

"Ову малу велику жену упознала сам најпре преко њених романа, па тек онда лично, када сам за дипломски рад на Филолошком факултету, смер за југословенске књижевности и српско-хрватски језик, те давне 1991. године, изабрала њене романе "Гласам за љубав" и "Излет у небо".

Желела сам да је лично упознам, позвала је телефоном, а њено великодушно срце ми је отворило врата свог дома, у Улици проте Матеје, у који сам одлазила скоро сваке године када бих годишњи одмор проводила у домовини.

Памтим наше дуге шетње по Калемгдану и Скадарлији; памтим сваку промоцију моје књиге, на коју би она, са супругом Радетом, дошла пуна ентузијазма; свако дружење, сваки кутак њеног дома, па чак и зиму 1993. године када сам 4-5 дана провела у њеном хладном дому, јер је те тешке, ратне 93. Београд често био без грејања.

Дивна жена, књижевница светског гласа и профила, оставила је на мене велики утисак, толики, да је постала мој узор у свему.

Њене бајке, које сам превела на италијански језик, редовно представљам италијанској деци на часовима интеркултуре и обрађујемо их као лектиру.

Грозданине бајке улазе у дечја срца," без куцања", директно, и освајају та мала бића великом сензибилношћу. Чувам сва њена писма као реликвију, као што верници чувају мошти неког свеца; она је за мене светац писане речи.

Памтим дуге телефонске разговоре, памтим кад је постала бака 17. марта 1999. године, њену срећу што дочекује унучицу Ану. Памтим и анегдоте о сусрету са Титом и Индиром Ганди, када је била ангажована као преводилац.

Жена светског реномеа, а скромна у свему, плодоносни стваралац, оставила је велику празнину у мојој души. Када сам сазнала за њену смрт, од писца Милутина Ђуричковића, занемела сам, иако сам, од њеног сина Саше и супруга Радета, пре 2 године сазнала за њену болест и здравствено погоршање.

Нисам могла да заплачем на ту тужну вест, јер знам да не би желела да ме види уплакану...иако ми орах у грлу стоји, суза немам...

Остаје да живи у свима нама који смо је волели и волимо. Неизмерна ми је част што сам познавала такву жену и књижевницу као што је Гроздана Олујић.

Минут ћутања у школи данас са мојим ђацима, поздрав је из даљине мојој великој пријатељици-мајци, која ми је једном приликом рекла: "Волим те, дете, као да сам те три пута родила".

Има ли већих и топлијих речи од ових! Нека ти је вечна слава и хвала, Гроздана, жено великог срца!

                                                                                                       Рада Рајић Ристић"