Све су Дрине овог света криве

Цео новчани износ Нобелове награде коју је за књижевност добио 1961. Андрић је поклонио Босни за развој библиотекарства. Општини Вишеград дао је кућу коју је наследио од тетке и тече, а у којој је одрастао. Ту поклоњену кућу, вишеградски општинари су продали. У рату 1992. године Мурат Шабановић је срушио споменик Иве Андрића и бацио га у Дрину.

Андрић је писао „све су Дрине овог света криве и никада се неће моћи свеколике ни потпуно исправити, али никад не смемо да престанемо да их исправљамо".

Нобелову награду Андрић је добио за целокупан кжињеван опус, за „епску снагу" којом је „облиоковао мотиве и судбине из историје своје земље".

Беседом „О причи и причању", на данашњи дан, 10. децембра 1961. захвалио се Андрић на овом највећем књижевном признању.

После доделе Нобелове награде почело је велико интересовање света за писца са Балкана и његови су се романи и приповетке ужурбано преводили.

„Ја сам на путовањима трошио не само новац и време, него и снагу живаца и маште, јер у путовања треба урачунати и дуге, углавном излишне припреме у машти и у стварности..."

Између два светска рата, Андрић је углавном путовао и сељакао се по Европи као дипломата Краљевине Југославије.

„А колико сам се у тим путовањима трошио види се највише по томе што сам за време два велика рата (1914-18. и 1941-44.) када сам био присиљен да седим на једном месту, написао готово највећи део својих радова.

У тишини изнајмљене самачке собе у Призренској улици у Београду, током Другог светског рата, написао је три од укупно 4 своја романа: Травничку хронику, На Дрини ћуприја и Госпођицу.

Ова ремек дела српске књижевности истовремено су и трајни литерарни споменици градовима Травнику, Вишеграду, Београду.

Андрић је једини писац на свету у чију част је подигнут град - Андрићград, на полуострву у Вишеграду где се мали Рзав додирује са великом Дрином, да одатле заједно потеку.