Биста Радослава Грујића ускоро у порти Лазарице

Уз благослов патријарха српског Иринеја и уз помоћ Општине Земун, биста Радослава Гријића, рад академског вајара Љубомира Лацковића, требало би да пред народ и вернике буде откривена за Видовдан 2019. године.

"Желели смо да се на овај скромни начин одужимо нашем великану, чијом заслугом су спасене мошти Светог кнеза Лазара. Због тога смо мислили да је порта наше цркве Лазарице у Земун Пољу право место где би његова биста требала да се налази, а делом и зато што је Радослав Грујић рођен у Земуну. Добили смо обећање од Дамира Ковачевића, заменика председника општине Земун да ће та општина бити покровитељ овог дела. План је да до Видовдана 2019. године биста буде изливена. Људи добре воље раде већ на томе, свако је дао свој допринос у складу са могућностима, али нам још увек недостају финансијска средства за финализацију бисте", каже за Програм за дијаспору РТС-а протојереј Раде Јовић.

 Радослав Грујић

Рођен је у Земуну 29. јуна 1878. године. Богословију је завршио у Сремским Карловцима, рукоположен за свештеника и постављен за помоћника пароха у цркви у Земуну. Дипломирао је права у Бечу (1908) и филозофске науке у Загребу (1911), где је и докторирао. У овом периоду објавио је и велики број радова.

На почетку Првог светског рата затворен је као „велеиздајник", пуштен после годину дана, и поново заточен. По завршетку рата предаје у Београду. Године 1920. прелази на Филозофски факултет у Скопље, где предаје националну историју и оснива Музеј Јужне Србије, Скопско научно друштво, издаје часопис „Гласник Скопског научног друштва", између два рата један од најзначајнијих историјских часописа у држави.

Међу рушевинама манастира Светих Архангела код Призрена 1927. године налази посмртне остатке цара Душана, који се данас налазе у цркви Светог Марка у Београду.

Од 1937. године предаје Историју српске цркве на Богословском факултету у Београду, а дописни члан Српске краљевске академије постаје 1939. године. Радио је на оснивању Музеја Српске православне цркве.

Личним залагањем, користећи познанство са мајором Рајсвицом, пруским аристократом, професором балканолошких студија у Берлину, успео је да од усташког погрома спасе непроцењиво духовно-историјско благо из фрушкогорских манастира. Током Другог светског рата је радио на збрињавању српских избеглица из ратних подручја и на прикупљању материјала и сведочанстава о геноциду над Србима. И поред свега тога, он бива осуђен за издају српског народа, 1945. године, када су га комунисти ставили на листу ратних злочинаца.

Трећег априла 1945. године Суд части Универзитета у Београду казнио је професора Грујића удаљавањем с Универзитета, због рада за време окупације, а одлуком рејонског Народног одбора избрисан је са списка грађана и лишен националне части.

Радио је у Музеју СПЦ и Патријаршијској библиотеци, а умро је 1955. током лечења на Хвару. 

Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Опело му је одржао патријарх српски Вићентије II, уз присуство десет епископа. По личној жељи, посмртни остаци његови и његове супруге су 1992. године пренети у манастир Гргетег 1992.

Јануара 2013. године покренут је поступак за његову рехабилитацију. Рехабилитован је одлуком Вишег суда у Београду 14. марта 2014. године.

Једна улица на Врачару у Београду носи његово име.

 Рад познатог вајара 

"Направио сам скулптуру у глини која би требало да се излије у бронзи, а постамент ће бити камени. "Живео" сам са Радославом Грујићем три месеца, и задивила ме је снага и упорност овог духовног ратника. Зато је његов поглед снажан, тело као да се креће, динамика је успостављена, јер кретање и чини уметност...Од крста и цркве на грудима, његова вера се, духовним зрацима шири кроз тело и исијава на леђима, кроз лик кнеза Лазара. Крст носи и Цркву и цара Лазара. Директно из њега излази љубав према Цркви, Богу, цару Лазару...мислим да сам му удахнуо живот, јер ме је, једноставно, водило надахнуће", каже за РТС вајар Љубомир Лацковић, коме је ово трећи рад у бронзи.

"Иначе, радим у металу, донекле у дрвету, а волим и комбинацију камен-метал. Узори су ми Микеланђело, Леонардо, Роден и Удон", истиче уметник.

Љубомир Лацковић је рођен 1955. године у Земуну. Завршио је Факултет примењених уметности у Београду 1985. у класи професора Војислава Вујисића. Од 1984. је члан УЛУС-а, а од 1994. УЛУПУДС-а. Члан је Земунског удружења уметника „Кеј" од његовог оснивања. Више од двадесет година бави се педагошким радом и награђен је 2002. године као успешан педагог путом на Хиландар. Активно учествује на свим значајним изложбама у Београду и широм Србије: Мајска, Јесења, Пролећна изложба, Октобарски Салон, 3Д-Арт као и у ликовним колонијама у земљи и иностранству. Добитник је неколико вредних награда у земљи и иностранству, од којих и прву награду на интернационалном салону СНБА у Паризу 2005, први пут додељену једном страном уметнику.

"Лацковић је одавно привукао пажњу стручног критичког аудиторијума скулптурама у којима је овладавање техником вареног метала доведено до високог степена егзекутивног умећа, али које се није задржало, као код многих, само на занатском нивоу, већ га далеко превазишло својим креативним, уметничким дометима. У Лацковићевом укупном вајарском опусу доминирају теме животиња или чудних бића инспирисаних митологијом као: носорог, јелен, слепи, миш, коза, лав или змај, Кентаур, Бахус, Грифон, Химера и сл. Све што му пружа могућности да у формама ослободи и размахне сензибилитет за садржаје фантастике", каже, између осталог, вајар, књижевник и ликовни критичар Балша Рајчевић о Лацковићевом раду у једном тексту у "Политици" 2016. године.