Грбаљске светиње одолевају

"Немогуће је доћи у Грбаљ, а не застати поред свих историјских записа. А њих овде има много, и сваки од њих је важан за српску историју. Ако узмемо у обзир да се на овом простору налази 64 православних цркава схватићете о чему пишем. Овог пута сам застала на Пелинској Рудини, јер се тамо налази црква Света Тројица и Свети Никола", наставља са путописањем наша сарадница, Виолета Алексић, новинарка Радио Круга из Швајцарске.

На то место довели су ме диви људи, Грбља који чувају ове светиње као зеницу свога ока. Писала сам већ како се на овим просторима чува српски идентитет, али никада није доста помињања, нарочито данас... На ово дивно место са кога се види Тиватски залив и цели Грбаљ довели су ме Радосав Тујковић, Слободан Пецељ и Стефан Спасојевић.

Стефан има 20 година и већ извесно време је члан црквеног одбора. О цркви, али и о значају очувања културног блага управо је он говорио.

"Црква Св. Тројице је саборни храм цијелог Грбља. Ово је највећа црква у Грбљу која се налази на заравни Пелинска Рудина. По овој заравни је према проти Саву Накићеновићу добило своје име село Пелиново. Поред велике цркве Свете Тројице налази се мала, стара црква Светог Николе, особена по сачуваном фрескопису из друге половине XVII вијека.

Својом изузетном позицијом и величином, храм доминира овим дијелом Грбља, а истовремено од овог храма се пружа прекрасан поглед на грбаљска села, древну Михољску Превлаку, Тиват и Бијелу. Битно је поменуту да управо на тој древној Михољској Превлаци је постојала света, свештена, царска лавра Св. Архангела Михаила и да је управо ту наш Свети отац Сава основао прву Зетску епископију 1219. године, претходницу наше Митрополије црногорско-приморске каква постоји у данашњем облику.

Управо тај манастир Св. Архангела Михаила био је сјајни драгуљ православља на цијелом Јадрану који је кроз векове окупације и туђинске власти одржавао народ у вјери православној и у српском народном осећају све до његовог разарања од стране Млечана у 15. вијеку и страдања 70 монаха овог светог манастира чије чудотворне мошти непрестано миришу светим миомиром и потврђују да је диван Бог у светима својим. О овоме можете више прочитати у приповјетци "Проклети кам" нашег познатог Бокеља Стефана М. Љубише.

 Из студије Младена Црногорчевића ''Цркве у Грбљу'':

''Ово је саборна црква кнежевине Тујковића, која је по овој цркви названа од Аустријске Владе кнежином Св. Тројице 1830.г. У исто доба и остале кнежевине грбаљске добише имена по саборним црквама овог подручја. Данашња црква подигнута је на основима цркве старинске, која бијаше тијесна и без звоника. Пошто је старинска црква порушена 1853.г, данашња је сазидана 1859.г, и освештана од Епископа Стефана Кнежевића.

Ово је највећа од свију цркава грбаљских и бокељских уопште. Украшена је лезенама, а са великих прозора, снадбијевених гвозденим решеткама, расипље се по цркви обилата свјетлост. Олтарски је простор узвишен за три степена над црквеним подом. Иконостас, на коме се истичу престоне иконе Исуса Христа и Богоматере, лијепо је израђен од живописца Николе Аспиотија са Крфа. Тродјелни звоник на преслицу са три звона са позлаћеним крстом на врху обасјава Грбаљ и цијелу нашу "невјесту Јадрана" свједочећи кроз вјекове и путнику намјернику, а и проклетом непријатељу и издајнику, да је српски Грбаљ још увијек жив и да ће наставити да живи...

Интересантно је напоменути кад смо већ код звона, да звоњење у Грбљу на грбаљским црквама обавља се ручно и то на специфичан начин који је карактеристачан само на овом подручју. Нисам сигуран како то објаснити, звони се са тзв. задржавањем, а пуноћа звука и радосна пјесма звона која се тако добија је нешто с чим се тешко шта може упоредити.

Овај храм је обновљен залагањем Црквене општине, Општине Котор и мјештана и за разлику од већине грбаљских храмова у великом земљотресу из 1979. године није претрпио знатнија оштећења. Морамо поменути и велике добротворе који значајно помогли обнову ове светиње и не само ове, већ широм Грбља и милог нам Српства а то су: Станко Магуд, браћа Мишо и Славко Тујковић, Душко Вукшић и бројни други мјештани и сељани и грбаљски привредници који су прилогом,својим трудом и радом и превасходно љубављу обнављали ове светиње, а обнављајући њих обнављали су и душе своје и душе свих нас.

 Освештање обновљеног храма

Извршено је на Тројичиндан, 7. јуна 2009. године, о чему је ''Светигора'' објавила сљедеће:

''Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије служио је данас, поводом Тројичиндана, Свету службу Божију у обновљеној саборној цркви Свете Тројице на Пелинској Рудини у Горњем Грбљу. Јутрошњом литургијом обиљежена је 150-та годишњица од градње ове светиње. ''Догађај силаска Светог Духа на апостоле је пуноћа свих догађаја од настанка свијета. Он је и пуноћа Божјег јављања.'', рекао је Владика у архипастирској бесједи. ''Бог се јавља на разне начине. Он се јавља преко Своје творевине, преко догађаја историјских, јавља се преко великих Божјих људи, преко пророка... Каже један од Отаца Цркве Божје да историја свијета и човјека личи на три велика земљотреса.

Први земљотрес је откривење и јављање Бога Творца неба и земље, Бога Оца - то је оно што нам је јавио Стари Завјет. Он нам је јавио Бога Оца и наговијестио велику и свету тајну Бога Сина Јединороднога Сина Божјега'', казао је он. ''Нови Завјет је други велики земљотрес. Он нам јавља другу, односно исту ту тајну, али и њену пуноћу - јавља нам Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног прије свих вјекова, кроз Кога је све постало што је постало. И наговјештава нам јављање пуноће те тајне - јављање Духа Светога Утјешитеља Који ће јавити и открити сву истину о великој Божанској тајни, сву истину о свијету у коме живимо и открити циљ и коначни смисао свега постојећег'', објаснио је Владика Амфилохије.

Након литургије верницима се обратио и председник Одбора за обнову храма Душан Вукшић. Године 1859, са благословом тадашњег епископа Герасима, главари Горњег Грбља су се договорили да крену у градњу овог храма на темељима старе цркве која је, такође, била посвећена Светој Тројици. Исте године су изграђени и освештани темељи храма. У храму Свете Тројице се осим на дан храмовне славе, служи више пута у току године поводом великих црквених празника. Већ више година се у организацији потомака војника Југословенске војске у отаџбини 17. јула у овом храму служи света литургија са парастосом генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу и његовим саборцима из Грбља.

 Страдање за време Другог светског рата

Велики број Грбљана по избијању Другог свјетског рата, верни заклетви датој своме краљу, сврставају се у једину легитимну војску тога доба и боре се до краја рата за крст часни и слободу златну. У задњим годинама рата, када савезници изневјерише, а комунисти напредоваше, и велики број Грбљана са осталим Бокељима и народом Црне Горе одлучује се на голготски пут страдања, надајући се да ће свој спас пронаћи ван тада већ, комунистичке Југославије. У Словенији бивају похватани од стране комуниста и поново изневјерени од стране савезника, убијени и побацани у јаме Зиданог Моста, Кочевског рога....

Изгубисмо браћу, очеве, ђедове, али по ко зна који пут окитисмо Небо мученицима који и пред Господом и пред људима свједоче ко смо и шта смо, а ми смо Срби православни и то остајемо, упркос репресијама и забранама јер је с нама Бог. Овај храм и храм Светог Николе на Пелинској рудини су угрожени од детонација на мајдану шљунка који се налази у њиховој непосредној близини.

Битно је напоменути да управо у овом храму се налази и крст Св. свештеномученика Јоаникија (Липовца), тадашњег митрополита црногорско-приморског, који је њиме благосиљао верни народ 24. Јануара 1943. Године уочи свог и свенародног одласка на крвави пут братоубијања и голготског страдања, одавде преко Босне до Словеније и Аустрије где је ухваћен од стране комуниста и интерниран у Аранђеловац, затворен, мучен, малтретиран, и недуго затим одведен на непознату локацију на планини Букуљи, где је уморен смрћу свештеномученика."

 У цркви Св.Николе

Наш домаћин, Стефан, наставља са причом...

"Сматра се да је храм Светог Николе подигнут у XIV вијеку. Претпоставља се да је кроз своје вишевјековно трајање црква два пута продужавана, тако да је данас широка 5,08 метара а дуга 17,65 метара. Велику вриједност овог храма представља сачувани живопис Димитрија Даскала из 1718.г.одине, који покрива његову цијелу унутрашњост. Највећу сликану површину заузима менолог - мјесецослов на којем је заступљена фреска за сваки дан у години, а значајна су и три фреско-натписа са подацима о живописању цркве. Вријеме новије изградње се утврђује са натписа који је уклесан на ивици камене плоче на часној трпези, на којој је забиљежено да је поставио Војин Ђукин 10. маја 1624. године. О данашњем храму и његовим приложницима постоје сачувани подаци на три натписа од којих се један налази у олтару, на жртвенику, као подсјетник свештенику ради њиховог помињања на служби.

На друга два натписа који су на западном зиду, садржана су имена приложника и појединости о живописању овог храма. Као приложници се помињу: кнез Перо Тујковић, четворица свештеника - протопоп Шћепан Влатковић из Шишића, поп Перо Тујковић из Тујковића, поп Станиша из Пелинова, као и поп Вуко Лепавић и 104 поименице наведених приложника из Шишића, Дуба и Пелинова. На натписима се наводи да је тада пећки патријарх био кир Мојсије, а митрополит цетињски, Скендерије, Црне Горе и приморски, кир Данило.

Обнова, увећање и фрескописање овог храма је отпочелоа око 1715. године од стране житеља тадашњих села: Шишића, Пелинова, Тујковића, Наљежића, Патела, Сутваре и Дуба. На фрескама су насликане сцене Великих празника, Христовог страдања, циклус посвећен Светом Николи, циклус посвећен Богородици и Мјесецослов - Менолог са сликом за сваки непокретни празник у години. Значај овог мјесецослова је што послије његовог сликања, не постоји други сачуван у српским храмовима, осим оних који су сликани у средњовјековним црквама у XIV вијеку. Циклус о светом Николи има 18 сцена из живота овог светитеља (Рођење, Одлазак у школу, Постаје ђакон, Постаје свештеник, Постаје епископ, Избављење три невина човјека од мача, Спасава Димитрија из мора, Избавља Василија од Сарацена, Руши храм Артемиде, Спасава три војводе, Враћа вид Светом Краљу Стефану Дечанском, Спасава Светог Петра Атонског из тамнице, Кажњава Половца, Спасава Симеона из мора, Избавља свештеника Христифора од погубљења, Спасавање из мора патријарха Атанасија, Помаже осиромашени манастир, Бди над васељеном).

Посљедње од три сцене из живота патрона ове цркве не постоје или нијесу сачуване у старом живопису српске цркве. У студији историчара уметности Сретена Петковића ''Црква Светог Николе у Пелинову'', коју је издала Српска православна црквена општина грбаљска 2009. године, у иконографским запажањима о првој зони наоса између осталог, наводи се сљедеће:

Иконографски програм цркве Светог Николе у Пелинову, како се види из описа репертоара, веома је богат за једну цркву која је служила потребама сеоске пастве. Али то и није обичан храм, јер је доста пространији и био је заједничка задужбина кнежине за седам села. Осим тога, рађен је за натпросјечно образовану средину која је тражила да се на зидовима њиховог храма слика одређена тематика. Наручиоци су имали срећу са Димитријем, сликаром богатих теолошких знања, који је, добро плаћен, показао праву мјеру своје обдарености.

У сеоским црквама XVI, XVII и XVIII века на Балкану избор светитеља из прве зоне је углавном био устаљен: сликали су се у малим скупинама свети ратници, лекари-бесребреници, монаси, свете жене, а у српским земљама и неки национални светитељи, од којих су обавезни Св. Сава Српски и Св. Симеон Српски. У пелиновском Светом Николи, међутим, већ се на први поглед уочавају битне измене што се тиче избора светитеља и њиховог распореда.

Више светитеља прве зоне у осталим храмовима по правилима се не живопишу у том најуочљивом појасу: Св. Игњатије Богоносац, Пророк Илија, Св. Викентије Св. Виктор, Св. Никола Стоплник, па углавном ни св. Мина и св.Симеон Столпник. У распореду светитеља се такође показују необичности. Уз Богородицу из Деизиса на северном зиду, приказану уз сами иконостас, насликан је Св. Игњатије Богоносац, антиохијски архиепископ коме је уобичајено место у олтарском простору. Пророк Илија, такође са северног зида, неочекивано раздваја два најпоштованија света ратника - Св. Георгија и Св. Димитрија, који се обично сликају иначе један уз другог.

У традиционално: Деизис (Христос са Богородицом и Св. Јованом Претечом) уз иконостас са обе стране, патрон храма на јужном зиду уз Христа и Јована Претечу из Деизиса, два српска светитеља Сава и Симеон, као и цар Константин и царица Јелена на западном зиду, а чувени свети монаси Теодосије Општежитељ, Антоније Велики и Јевтимије Велики на западном делу северног зида. Необичности у избору и распоређивању светитеља насликаној у првој зони настале су по жељи ктитора. Наиме, они су очигледно тражили од сликара да сви светитељи којима су посвећени храмови у њиховим селима буду истакнути приказивањем у првој зони у пелиновском Светом Николи.

То се може показати упоређивањем храмовних посвећења у тадашњих седам (данашњих пет) села, чији су житељи подигли и живописали цркву Светог Николе. Светом Јовану Претечи посвећен је храм у селу Дубу, Светом Георгију у Сутвари, Пелинову и Шишићима, Светом Димитрију у Наљежићима, Светом Илији у Наљежићима, Светој Госпођи у Наљежићима и Шишићима, Светом Николи у Пелинову, Светом Мини, Светом Стефану Дечанском, Светом Викентију и Светом Виктору у Шишићима, Светој Варвари (Вари) у Сутвари. На територији некадашње кнежине сада нема цркве посвећене св. Григорију Богоносцу.

Међутим, данашња црква Светог Илије у Наљежићима била је првобитно посвећена св. Григорију Богоносцу, а тек потом је променила свога патрона. Према томе, почетком XVIII века, и лик св. Григорија Богослова сликан је по жељи верника - ктитора из Наљежића на истакнутом месту, у првој зони у пелиновском светом Николи. Од тринаест постојећих храмова у кнежини Тујковић почетком XVIII века једино патрони цркве Светог Петра и Свете Неђеље у Пелинову нису приказани међу светитељима прве зоне у цркви Светог Николе. Разлог би могао бити да су та два храма подигнута после 1718. године, јер им се не зна тачно време подизања, или што црква Свете Недјеље (Неђеље) тада није припадала кнежини Тујковић, јер се и данас налази у катастарској општини Пријеради. У првој зони на сјеверном пиластру цркве Светог Николе сасвим је изузетно представљен лик Св. Никите Столпника, руског преподобног из XII века из Перејаславља. Његов лик се у српском сликарству ни на једном другом месту не може наћи. Доста је неуобичајено да је у Поклоњењу агнецу на олтарском простору сликан један од архијереја - Св. Григорије Богослов, непосредно уз часну трпезу, уместо св. Јована Златоустог. У првој зони храма насликана су и три домаћа светитеља - Сава, Симеон и Стефан Дечански.

Свети Сава Српски и његов отац Свети Симеон Српски, приказани су устаљено на западном зиду, од старијих представа разликују се само наглашенијим брадама и сликањем Светог Саве одевеног у сакос, а не у полиставрион. Свети Стефан Дечански, у владарској одори, постављен је промишљено између Светог Николе и Светог Мине. Уз Светог Николу је доспео стога што му је овај вратио вид, те је то дело мириликијског светитеља унето међу остала његова чуда. Са друге стране, успомена на Светог Стефана Дечанског се слави 11. новембра по старом календару када се прославља и Св. Мина Египатски заједно са Св. Викентијем и Св. Виктором. Ова четворица светитеља приказују се заједно и стога што је црква Св. Мине у Шишићима посвећена не само Св. Мини, већ и архиђакону Викентију и светом ратнику Виктору, па и Св. Стефану Дечанском, који се слави под именом Светог Мрате.

На крају јужног зида, мало стешњен, насликан је и Св. Симеон Столпник (слави се 1. септембра по старом календару). Како то није уобичајено место за столпнике - стилите, вероватно су на избор овог светитеља да буде насликан утицали неки приложници из села Шишића и Наљежића који су славили Св. Симеона Столпника. И сам распоред приказаних светитеља у првој зони показује да су ктитори бдили над тим које ће место заузети светитељи - њихови заштитници. Свети Игњатије Богоносац, кућна слава породице Тујковић, насликан је непосредно уз Богородицу из Деизиса, а Свети Мина, Стефан Дечански, Викентије и Виктор, патрони највеће шишићке цркве, приказани су крај патрона храма Светог Николе, са чије је друге стране живописан Св. Јован претеча из Деизиса.

Исто тако постоји разлог што Пророк Илија раздваја Светог Григорија од Светог Димитрија. У то доба цркви у Тујковићу, посвећеној Светом Игњатију Богоносцу, послужбица је био Свети Илија. Тек касније ће патрон храма и послужбица заменити своја места''. Данас се нажалост у близини храма налази велики каменолом који угрожава веома драгоцјен фрескопис, због којег су неке фреске почеле да пропадају."

Слушала сам овог младог момка како са огромном љубављу приповеда и било ми је јасно да се налазим на месту и међу људима који од малих ногу имају свест о чувању идентитета. Овде важи правило да се култура, васпитање носи са кућног прага. А поколења чувају тај кућни праг свим својим срцем као и црквена звона над Грбљем.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(среда, 22. мај 2019, 20:42) - С [нерегистровани]

Грбаљ

Заиста лепа прича о очувању српске духовности, традиције, идентитета.
Диван наш народ грбљански.