Српски дух семартонски

Село Семартон лежи у питомој Тамишкој равници између Бегеја и Тамиша или, како се у старини говорило, између два Тамиша, тридесетак километара југозападно од Темишвара, у Румунији. Садашње атарско подручје граничи се са атарима места: Улбеч, Дињаш, Мађарски Семартон, Бијанак, Иванда и Ђулвез.

Мада је некада био на главном путу којим се саобраћало из Темишвара у Велики Бечкерек, Семартон је после светског рата 1914-1918. остао изван прометних саобраћајница, и тек је шездесетих година ХХ века, макадамским, затим и асфалтним путем, преко Улбеча, повезан са Темишваром. Место је забележено на списку платиша папске десетине 1333-1335. године и од тада се повремено помиње у разним документима, увек као насељено.

Године 1730. постало је засебна административна јединица, на нивоу општине" овако је наш велики познавалац српске историје и један од најугледнијих припадника српске заједнице у Румунији, господин Стеван Бугарски, описао своје родно место у четвртом Темишварском зборнику који је Матица српска издала 2006. године.

Српски Семартон тематски поменут је по разним књигама. Теме су и те како издашне, али и неисцрпне. Путујући банатском равницом изабрали смо да свратимо и да се мало задржимо и у овом нашем месту, где смо понешто дознали о битисању наших сународника.

Ушли смо у главну улицу Српског Семартона, односно Велики сокак, како га овде називају. Осим овог Великог сокака село пресеца још пет мањих, споредних улица, које се једноставно називају Други сокак, Трећи сокак и тако редом. Посматрамо низ правилно поређаних кућа са обе стране улице, где је готово свака са лепо уређеним вртом. Посебно су занимљиве старе и добро очуване куће, грађене још у периоду пре Другог светског рата, чији стил и чврстина показују да су ту живеле веома имућне и многочлане породице.

Настављамо пут и застајемо са намером да посетимо Српску православну цркву која има храм Празник Вазнесења Господњег (Спасовдан), где нас је дочекао јереј Миливој Горник, старешина месне цркве, од кога сазнајемо понешто о историјату и о садашњости цркве.

Од председника месног огранка Савеза Срба у Румунији Предрага Мирјанића сазнајемо да у месту преовлађују старији људи, који имају преко шездесет година, пензионери. Мештани се претежно баве пољопривредом. Невољно констатује да је асимилација, нажалост, неминован и чини се незаустављив процес. По последњем попису, од 880 душа колико их данас има у Семартону, једва да су трећина Срби. С једне стране, веома је мали прираштај становништва, а с друге, неперспективност живота на селу доводи до сталног сељења у градове, углавном младих, и то највише у Темишвар.

Оно по чему је село посебно познато и на шта су Семартонци неподељено поносни јесте чињеница да је оно и место великог српског просветитеља Доситеја Обрадовића. Истина, Доситеј је рођен нешто мало даље одавде, у Чакову, али је највећи део детињства и ђачког доба провео управо овде у Српском Семартону, у месту одакле је његова мајка Круна Паункић.

Могло би се рећи да је овде готово све у знаку великог Доситеја и његове мајке. И када је изграђена Женска школа 1902. године, Семартонци су је назвали Крунином школом, а када је изграђен, шездесетих година прошлог века, велелепни Дом културе, каквог нема ни у једном нашем селу, овдашњи Срби се нису двоумили и дали су му име Доситеј Обрадовић.

Име великог српског просветитеља носи и први сеоски књижевни кружок у румунском Банату.
Нису Семартонци заборавили ни његову мајку и Културно-уметничком друштву дали су име Круна. Како сазнајемо од Весне Струца Чолаковић, уметничког руководиоца друштва, КУД Круна из Српског Семартона основано је 1995. године на иницијативу хармоникаша Илије Грубачког и тадашњег месног пароха Милорада Остојина. Тако је обновљен тамбурашки оркестар под вођством Илије Грубачког, који и данас броји 8 активних чланова.

Четрнаест година касније основана је играчка група, која гаји српску народну песму и игру. Има тридесетак активних чланова који са пуно љубави и ентузијазма негују српски фолклор. Од самог настанка, КУД Круна учествује на фестивалима ревијалног карактера како у Румунији (Маратон српског фолклора, Фестивал вина у Темишвару, Фестивал Про етника у Сигишоари, Фестивал традиционалне игре у Сфанту Георге), тако и у Републици Србији. У свом репертоару имају 5 сплетова игара: игре из Баната, Срема, Лесковца, Шумадије и Беле Паланке. Делује при Савезу Срба у Румунији, који подржава како финансијски, тако и морално, без чије помоћи не би могли опстати.

Семартонци се могу похвалити да су деценијама и деценијама имали врхунске тамбураше, вокалне солисте и играче далеко познате широм Баната и даље.
На предлог госпође Живке Живанов 2010. године основано је Коло српских сестара Круна које окупља пензионерке села и маме чланова Културно-уметничког друштва Круна. Коло сестара помаже око културних манифестација и брине о очувању надгробног споменика Круне Паункић Обрадовић, као и о Старој Цркви из 1757. године.

Посетили смо и породицу Шешин, у ствари домаћина Обрада и његову супругу Марину. Чика Обрад за Семартонце каже да су вредни паори, угледни домаћини, али и велики љубитељи културе, који су били и остали привржени свом српском роду. Са видљивом тугом у очима, госпођа Марина, васпитачица у пензији, прича да је само пре четрдесетак година, док је она радила као просветни радник, семартонску основну школу похађало око 160 ђака. Било је осам разреда у којима је радило око дванаест стално запослених просветних радника. Данас у Српском Семартону српских ђака више нема. Тачније речено нема их довољно да би школа могла нормално да настави са радом. Од 2010. школа је затворена. Преосталих неколико малишана, који су школског узраста, свако јутро, ђачким аутобусом, путују до Улбеча, који је општинско средиште, а неки и до Темишвара, у Српску гимназију.

Иако се последњих деценија у селу смањује српски живаљ, дух српства је и данас присутан и никада неће нестати док и последњег Србина буде.