Шта то куца у сату?

„Три гроша ми је узео урар у Госпићу", говорио је љутито деда Николи када се вратио са оправке.

У роману тока свести Посвећеник Жељка Сарића - Тесла се сећа необичних догађаја из детињства који су имали пресудан утицај на његов проналазачки живот. Последњих седам дана живота Тесла се сећа свог раног детињства.

„Сви моји проналасци имају своје потицаје још из раног детињства, па иако слаби, они су имали одлучујућу улогу у развоју детета до будућег проналазача и научника. И сада, после 80 година, то ме збуњује, та чудесна моћ и прекрасна светлост детињства, где сваки, па и најмањи догађај, био добар или лош, одређује будућу судбину детета за цео мој живот.

Сећам се, био је крај зиме, и играли смо се на брду изнад села правећи Снешка и грудвајући се. ...

Чује се вриска деце, снег лети на све стране, а ми - као да смо у највећем ратном двобоју из средњовековних песама, отресам снег из косе и са врата, пошто ме је једна грудва погодила у главу и распрсла се, брзо прочешљавам косу да се снег у њој не отопи, сунце греје као да је лето и цакли се на ивичастим честицама снега, из оближњег шумарка прхнула је птица и уздигла се високо, гледам зачуђујући лет у висине и дивим се, деца вриште, битка грудвама и даље траје, почеше да гађају грудвама ону птицу која одлете високо, високо изнад домашаја грудви, пресијавајући се на сунцу, и њеног лета увек ћу се сећати, грудве лете, ја стојим занет пред летом птице у небеске висине окупане сунцем и сребрнастим сјајем снега који се негде у даљини спајао с небом чинећи целину, као покушај да се небеско и земаљско споји путем нама непознате и невидљиве силе. Све што је даље уследило остаће ми слика за цео живот.

И онда се десило чудо од кога су сви занемели. Земља се потресла, брда су затутњала...

Једна грудва пала је низ падину и почела да се котрља лагано, па све брже и брже, расла је, ваљала се низ брдо постајала све већа и већа, и даље расте, ено већа је него кућа у селу, земља тутњи и тресе се ја стојим, не дишем, игра је престала, вика се утишала, деца су занемела, она птица изгубила се негде у висинама. Она грудва зауставила се негде далеко у смиљанској долини остављајући иза себе пустош....

Стајао сам опчињен и скамењен, збуњен и усхићен, пред овим природним чудом снежне лавине која од тако мале грудве нараста до огромних размера, још тада је у мени синула идеја о чудесној моћи снази природе која би могла да се потчини човеку ослобађајући га од тешког рада.

Сада, када је све прошло као сан, пребирам успомене из детињства, тај мали потицај кога се живо сећам био је од пресудног значаја за мене највеће дело, коме сам посветио највише времена и умне снаге, мој електрични осцилатор, појачало-одашиљач, радио је баш на овом простом принципу грудве која је нарастала на принципу електричне резонанције где су се мали електрични титраји појачавали резонанцијом до највећих размера.

Резонанција се може најлакше објаснити на примеру љуљашке. Ако на љуљашку седне и најтежи човек, чак га и мало дете може толико заљуљати да дође до његовог испадања, додајући са сваким гурањем помало силе, у правилним временским размацима."

Претходни текст о Тесли можете погледати овде 

Наставиће се...