Никола, твоје име живеће вечно

Ово је, после механичког точка, друго највеће откриће у историји цивилизације, јер је обртно магнетно поље, уствари, Теслин електрични точак.

Тренутак тог Теслиног надахнућа, књижевник Жељко Сарић у роману Посвећеник, описује овако:

„Дуге шетње враћале су ми душевну и физичку снагу, а с лаганим оздрављење враћала се и живост ума и поновно сам размишљао о електричним моторима без четкица, осећао сам - решење је постојало негде у дубини мог ума, већ сам га прстима напипао у мраку, чекао сам, био сам будан чекајући одговор, тајни знак, исчекивао сам барем неку искру, али ништа се није догодило.

Онда се једног поподнева, кога ћу се вечно сећати, десило чудо - откровење и све што сам пропатио изгубило се, нестало је за трен пред овом дивном светлошћу открића, које је променило свет, а десило се изненада, на начин чудан и величанствен, непојављујући се као искра већ као јарка бескрајна светлост поподневног сунца у даљини.

Одједном, решење је било ту, јасно до свих детаља, а слике машина које сам видео - имале су чврстину камена или метала.

Шетајући будимпештанским парком са својим пријатељем Анталом Сигетијем, говорио сам стихове из Гетеовог фауста, јер сам многе књиге песама и стихова знао напамет. ...

Тако говорећи стихове застао сам, укочио се, дивна беличаста светлост из неких непознатих даљина засијала је обливајући ми тело и полако нестајала је иза разгранатих крошњи парка...

Стојим збуњен, не говорећи ништа, у мени нешто ври и нека дивна струја пролази ми телом, ја и даље стојим опчињен, укочен, збуњен, мој пријатељ Антал Сигети се видно уплашио, мисли да ми се болест повратила, да је то опет нека врста нервног напада, дрма ме и вуче рукама, ја и даље стојим, не верујем да је СВЕМОГУЋИ тако благодаран, поклања ми тако просто и једноставно највеће откриће, даје ми га у руке да променим судбину света, да ли је то награда, моја заслуга за уложени труд или сам ја тај изабрани коме ће поклонити тај велики дар, не знам, више не размишљам о томе, пренлу ме из тих мисли дрмусање мог пријатеља Сигетија, видно уплашеног „Никола, Никола, је ли ти лоше? Кажи нешто, идемо - идемо код лекара."...

Зграбих у трену гранчицу која беше пала поред оближњег дрвета, мисли се роје, слике пролазе испред мојих очију, то је оно о чему сам сањао, брзо морам забележити, записати, све се мути, у ковитлацу магле бљесак светлости, и с њом нове слике оштре попут камена, пролазе дијаграми, читави мотори, машине раде бешумно без икаквих четкица и колектора, вичем: „Сигети, видиш како се окреће, прво у једну, па у другу страну..."

Цртам дијаграм у песку.

„Ево видиш, ово је ротор, ово је статор, погледај сада како га враћам назад", а Сигети видно узбуђен, схвативши у истом трену оно што сам објашњавао, радосно говори:

„Никола, твоје име живеће вечно". 

Наставиће се...