Српска икона, јасеновачки мученик Свети Вукашин

Кроз Васиљевићеву књижевну воденицу протекла је река најмрачнијег времена и царство непојмљивог зла, од херцеговачких јама до јасеновачке клаонице, или што би се рекло у српској трагичној историји - време између „орања и клања".

И док је џелат у логору Јасеновац одсецао део по део тела Вукашину Мандрапи, Херцеговцу родом из села Клепци код Чапљине, Вукашин му је говорио „Ради, ти дијете, свој посао... ради ти дјете...".

Овим речима, Спасоје Манрапа, како је крштено Вукашиново име, отворио је небеске вратнице и стао раме уз раме са осталим Свим Светима.

Вукашинов отац Јово, страдао је почетком Првог светског рата од тадашњих „усташа" на кућном прагу.

За Херцеговину се некада говорило да је то земља у којој „цар царује, граничар тугује, а с народом туга и пушка другује". Та мукотрпна прошлост дубоко се урезала и у душу Јовиног сина Вукашина Мандрапе.

Стриц, који је имао у Сарајеву трговачку радњу на Чаршији, одвео га је на школовање. Када је Вукашин завршио трговачку академију, стриц му је препустио радњу да је води. Увек лепо обучен, са шеширом и лептир машном, Вукашин се често налазио у певници старе православне цркве на Чаршији. Важио је за једног од најчеститијих трговаца и највећих родољуба, а увек тих, миран и богобојажљив.

Био је неожењен, а када је пролазио градом, Сарајке нису спуштале поглед са њега.

Писац Момир Васиљевић детаљно и дирљиво описује Вукашинове срећне, а потом и тешке сарајевске дане. Средином априла 1941. године, када је наступило оно бесудно време, Сарајево је било окићено цвећем, а окупатор је позивао на покорност.

Момир Васиљевић то описује овако:

„Усплахирен свијет унезвијерено је хитао улицама, сударао се, говорио погледима и свак се свакоме уклањао с пута. Само су Нијемци ишли гордо и самоувијерено, а за њима су већ скакутали неки Хрвати и Муслимани, дубоко им се превијајући и услужно им показујући установе, радње, куће и све друго што је било власништво Јевреја и Срба...".

Многи су се надали да Немци не могу бити звери. Ипак је то народ Гетеа, Шилера, Брамса и највећих филозофа у историји људске мисли...

Али Вукашин их је „прочитао" већ другог дана по доласку у Сарајево, и сагледао да су „обични кокошари и јајаре", који би отели и кришку хлеба неком малишану."

Већ почетком маја, Вукашиновој пријатељици Ерни, Немици која је била удата за Јевреја, Вукашинов комшина на Чаршији, Мухарем Порићанин је рекао:

„Јуче су ови зликовци одвели мог комшију Вукашина, ухапсили су га овде у радњи и са лисицама на рукама отјерали".

Вукашин се тако нашао у затвору Беледија, са многим сарајевским Србима и бројним рођацима Мандрапама. У затвору са њима, а касније и у Јасеновцу, био је и најугледнији православни филозоф доктор Жарко Видовић, који се упокојио 2016. године. У својим предавањима редовно је истицао да је лично познавао и дружио се са Вукашином.

У чувеном „Ђурђевданском транспорту", који је чинило три хиљаде заточеника, нагураних у композицију воза дугу неколико километара, кога су возиле три локомотиве, нашао се и Вукашин Мандрапа. Надајући се да иду на рад у Немачку, путници „воза у смрт", не знајући тада куда иду певали су песму „Прољеће на моје раме слијеће,
Ђурђевак зелени, ђурђевак зелени,
Свима, осим мени..."

И када се воз заустављао чуо се глас наредника:

„Ајде, Срби, шта спавате? Дижте се на уранак! Имате бесплатан превоз на теферич у Јасеновац".

Теферич у Јасеновцу платило је животима 700 хиљада Срба, Јевреја и Рома.

На једном од часова анатомије зла, зликовац Анте Фригановић, звани Жиле, одсецао је део по део меса живом Вукашину Мандрапи - нос, уши, прсте, зато што није хтео да узвикне „живео поглавник Анте Павелић".

Вукашин је био један од оних људи којима је понос важнији од живота. И док му је кидао људско месо, Вукашин је џелату говорио „ради ти дијете, свој посао!"

Те су Вукашинове речи убицу и убиле.

То је после рата сведочио затворски психијатар, који је и сам био јасеновачки заточеник, доктор Недо Зец. Иако је био врстан психијатар, није могао помоћи најкрволочнијем кољачу у највећем паклу на земљи. Даноноћно су га у стопу пратиле Вукашинове речи „само ти, дијете, ради...".

Те су речи крвника гурнуле са платформе „граника" у набујалу Саву. Она га је прихватила у свој мутни загрљај, а Вукашин се на небо дигао.

То је прича коју је најчувенији српски и сарајевски психијатар доктор Недо Зец донео Вукашиновој родбини из Јасеновца. Ту причу о мученику и мучитељу, доктор Зец је препричавао код својих пријатеља на крсној слави Свети Никола.

Момир Васиљевић завршава своју потресну исповест о Светом Вукашину речима, кога је Српска православна црква прогласила свецем:

„Нека је вечна слава свим новомученицима и Светом Вукашину јасеновачком."

Његовој светој икони клањаће се Срби док је њих и док је света и века. А Свети владика Николај Велимировић рекао је да су Вукашинове речи морални капитал коме нема равна у свету и подсетио на Христове речи „не свети се, моја је освета".

Аутору књиге Момиру Васиљевићу Ради ти дијете свој посао! читаоци дугују неизмерну захвалност за ово потресно и документовано књижевно дело о великом српском свецу Вукашину.