Никад није касно да буде прекасно

Ово каже Лидија Ћирић у својој књизи Без „Драги моји", која је својеврсни мушко-женски рат и мир на београдској Чубури. Њен оригинални стил „запалио" је књижевну сцену Београда, па су је критичари и теоретичари назвали књигом смеха и незаборава.

Ћирићка је из малог прста исцедила живот некадашње, садашње и будуће Чубуре, своју аутобиографију и биографију њених пријатеља и "непријатеља".

У причи И ово ће да прође Ћирићка описује како је њена јунакиња имала лудачку потребу да оде у бели свет.

Ево и једне странице...

„Отићи, то је лудачка носталгија, урођен нагон у човеку којем се једва одолева. ... Мало сам скитала по свету и да ми ћерка види Индијски океан, обећала сам детенцету, а мајка не сме да лаже...

Јесте, било је неколико позива из Београда ка Јужној Африци, од мог сујеверно усамљеног вука, који је тврдио, да ако сретне жену изјутра, никако не седа на мотор...

Да се не лажемо, у први мах сам желела бољи живот мом детету и мени. Путовање је проблем егзистенције, ни сама нисам знала смисао те речи. Свако мора себи да бира циљ. Килица (јунакиња збирке прича) је изабрала крај света, или Рт Добре наде, наде која кобајаги последња умире.

Није било први пут да ме неко лудо мушко проверава, испитује „на даљину", а ми зуримо једно дгугом очи у очи. Када сам једном скапирала да ме цима мобилним из суседне собе, иначе сувише пространог апартмана, мало је фалило да признам себи да сам тотално заглибила. Нисам тамо имала где да запалим, бар за утеху. Можда зато умало њега да запалим, са целим комплексом у престижном Линденском кварту Јоханесбурга.

Жао ми је било детета, мала је осетљива на оца, што остаде у "вукојебинску" домовину. И тако, да не би радио бензин, одох у отмено стерилисано купатило, ни налик моме старинском на Чубури, где су се виделе цеви, цигла, малтер и остаци поломљеног прозора... време је ток, зато што ми течемо.

Док сам лежала у раскошној пенушавој купки са мирисом опуштене мешавине лаванде и кокоса, моја ћерка се некако дошуњала до мене, као да је осетила да ми кипти у глави, много више него у кади базенских пропорција... а онда смо слепљене у мокром и чврстом загрљају из свег грла запевали ову њихову гастарбајтерску Ово је моја кућа, живео сам ту ... и тада запитах себе: „Који ће ми мој, овај вашарски излог који ме стално надгледа у бесмислено великим огледалима?". Неће мене никаква козметика да опкољава и спутава...

Позивали су трећи пут путнике да се укрцају у авион. Он ме је молио и тада да останем са њим, баш таква каква јесам, са разиграном маштом о мом маторџији, а да ће нам авио-компанија послати ствари назад.

Није да нисам размишљала о благородном животу и привилегији сваке српске домаћице и мајке, ничим не мрда, има све - чак и црну послугу крај базена да је лади, силне фотографије којима ће доказивати ограниченом народу да живи у идили и благостању, са антидепресивима сакривеним у прегради Луј Витона.

Разлог више да одем, тако бар нећу другима изазивати зле мисли. Последњих дана пред мој одлазак у Јоханесбург није могао да сврти. Стално ме је мамкао по Чубури, међутим, ја сам му рекла како стоје ствари и да нема шансе да се било шта између нас догоди. 

„Јави ми се, молим те, кад стигнете у Африку".

Јавила сам се.

Није се надао мом повратку шест месеци касније.

Пустила сам рођенданску честитку са београдског броја. За секунд је зазвонио телефон.

Стајала сам код Пејтон градића.

„Где си, одакле ми пишеш?"

"Стигла сам".

"Дођи, молим те. Знаш колико те чекам".

"Ха, ха, кога чекаш када знаш да сам се одселила?"

"Знао сам да ћеш доћи. Кад - тад."

„Нити сам одлазила, нити сам се вратила. Ту сам где сам."

 Пишем у лету

На промоцији своје књиге Лидија Ћирић је рекла да се многи писци жале како им недостаје тема. 

"Ја имам тема на претек, али немам времена да седнем и пишем. Пишем у лету, док дете спремам за школу и трчим да зарадим коју кинту", каже "ортодоксна Чубурка".