Магија врелог јула у песмама Дејана Маринковића

Албум се зове "Јул у очима". Значи ли то да су песме лагане, летње, љубавне...? Коју поруку носе и каквом се пријему код публике надате?

Албум је назван по песми Јул у очима. Она је, као и многе друге на албуму, лична. Ради се о мојој првој љубави на Хвару. Као што рекох у песми Аналуција, која је такође о њој: ,,живели смо магију тог врелог лета опојног, знали смо да превише је лепо да би трајало".

На албуму има и брзих и лаганих песама, а највише оних средњег ритма. У већини песама има примеса џеза, који је по мени врхунац музичке уметности, јер је тај музички жанр ослобођен правила, логике и шема. Џез је слобода.

С обзиром на то да се ради о некој амбициознијој музици, никада се не зна како ће публика прихватити албум који није трендовски, а живимо у времену простих песама. Мислим да је истинска уметност она која се не подређује трендовима и укусима. Мора да буде искрена. Никада нисам комерцијализовао своју уметност.

 Пре овог, ПГП РТС је већ издао два Ваша албума. Онда сте нестали...Где сте били свих ових година и чиме сте се бавили?

Проблем је то што сам живео у Америци док сам у Европи издавао албуме, па нисам могао да се посветим промоцији. Издао сам и један албум у Пољској где су неке од мојих песама биле хитови, а једна је била 37 недеља на првом месту музичког часописа Браво.

Све време сам стварао музику, писао прозу и поезију. Имам преко 300 песама на јутјубу. С обзиром на то да сам магистар међународног бизниса и говорим 4 страна језика, радио сам и даље радим као менаџер међународне продаје у великој америчкој фирми.

 Опробали сте се у више уметничких грана, написали три романа, издали три музичка албума, чак сте и глумили у једном америчком филму... Како се мире и слажу те професије?

Пре свега сам музичар и песник, па онда писац. Не волим продају, али од ње живим, и користим је као извор прихода од којих велики део укажем у снимање музике. Колико волим уметност, толико не уживам у бизнису, иако ми добро иде, хвала Богу. Што се глуме тиче, био сам сигуран да за то уопште немам дара, нити сам икада видео себе у улози глумца, али су други очигледно видели у мени нешто за шта нисам ни знао да постоји.

Опишите нам Ваше филмско искуство?

Не могу много да говорим о том пројекту, јер је тај филм власништво америчке државе. Могу да кажем да је сниман 2013. у америчкој војној бази у Висконсину, Форт Мекој. Играо сам главну улогу и глумио старешину азербејџанског села које је било прво на удару када је виртуелна држава Аријана напала Азербејџан. Осим што сам био главни глумац, написао сам и сценарио. Тако сам га писао да сам предочио истину о томе како су Србима вађени органи у тзв. жутој кући. Филм је сниман од стране Холивуда и користи се у сврхе обуке у ратним ситуацијама. Многи амерички војници, укључујући и оне вишег ранга су ми говорили да знају каква неправда је учињена нашем народу, а неки који су били стационирани у Бондстилу су ми говорили да су се дружили са Србима, а не са Албанцима.

 Написали сте и књигу "Србин у Америци". О каквој књизи је реч, аутобиографској можда?

Књига Србин у Америци, у издању Народне књиге, била је најпродаванија у Србији и дијаспори 2006. и 2007. године. Књига није аутобиографска, али има аутобиографских елемената. Писана је у форми дневника једног Дорћолца који на успева да среди папире и сели се у Америку. Тамо се жени Американком. Успева да заради новац, али постаје носталгичан и несрећан. То је типична прича једног српског имигранта који после распада Југославије долази у Америку. Описао сам шта такав човек добија, а шта губи тим одласком. Добија новац, а губи пријатеље, срећу и дом. Осећа да не припада новом окружењу. Роман описује огромну разлику између Американаца и нас, без алудирања на то ко је бољи или лошији. Једноставно су другачији. Оно што је нама смешно, њима је често чудно, а оно што је њима смешно, нама је често глупо. Написао сам три романа, два су објављена. Чекам да мој последњи роман Дорћолци 80-тих буде објављен ускоро.

 Да ли су Вам планови везани за Србију и музику или нешто треће?

Музика је моја највећа љубав, и тако ће увек бити. Србија је мој једини дом. Градио сам куће по свету, али дом је само један. И даље путујем по свету, али од ове године, највише времена проводим у Србији. Волео бих да једног дана престанем да се бавим бизнисом, и да живим само од музике. Имам много ауторских песама, и надам се да ћу моћи да живим од продаје композиција другим извођачима. Наравно, планирам да наставим да снимам кантауторске песме, јер волим да певам своје композиције. Захвалан сам Богу што ми је дао тај дар да могу сам да правим музику, текстове и аранжмане, и притом да их одсвирам и отпевам.

Осећам као да живим бајку, бавим се музиком, живим у својој земљи и окружен сам својим народом. Мислим да човек, који је две трећине живота провео у иностранству много више цени свој народ. Патриотизам је волети свој народ, а не мрзети друге. То је оно што одувек носим у себи.