Vlastimir Pavlović Carevac

Vlastimir Pavlović je rođen 1895. godine u selu Carevac, po kojem je i dobio nadimak. Diplomirao je 1923. na Pravnom fakultetu u Beogradu i uspešno se bavio advokaturom. Međutim, ljubav prema muzici bila jača, te je u martu 1929. godine Carevac zasvirao narodnu muziku sa svojim orkestrom na talasima Radio Beograda.

Pratili su ga muzičari amateri, po zanimanju arhitekte, lekari, sudije, inženjeri... O samom početku rada Narodnog orkestra Carevac govori: 

Prvi studio nalazio se na vrhu zgrade Akademije nauka u Knez Mihailovoj ulici gde je i Carevčev orkestar počeo svoju dugu karijeru u Radio Beogradu.

O tim prvim danima radio pevanja sa čika Carem, kako su ga prijatelji zvali, seća se Teodora Arsenović, čuvena glumica, operska i radio pevačica:

Za nastupe je birao najbolje pevače, koji su usvojili osećajno izvođenje i pravilno naglašavanje reči. Čim bi primetio da neki muzičar radi hladno, kako je govorio „bez srca", opominjao bi ga šalom da bi isto zvučao na svadbama i sahranama.

Prelaskom Radio Beograda u zgradu Zanatskog doma 1948. godine počinje nova era Radio Beograda. Studio 8 je postao dom narodne muzike o čemu svedoči Branko Belobrk, vilinista u orkestru koji je Carevac predvodio:

Do 1954. godine kada je nabavljena oprema za snimanje trajnih ili arhivskih snimaka Radio Beograda celokupni muzički program se izvodio uživo. O tome član prvog radijskog dueta sestre Radulović- Jovanović Nada Jovanović:

Osim posla na radiju i dirigovanja horom društva „Abrašević", posvetio se izučavanju muzičke baštine: težio je da to blago sačuva, pročisti i unapredi. Brinuo je o melodiji, ritmu, tekstu, ukrasima, naglasku, o svakoj pojedinosti koja doprinosi savršenstvu. U prvi plan stavljao je gudače, klarinet i flautu, dok je harmonici davao ulogu pratnje.

Govorio je da pevač peva pesmu a da su muzičari tu da je ukrase. Pevače je učio da pevaju kako govore. O pedagoškom radu Carevca svedoče pevači Radio Beograda Nada Vodeničar i Dragan Krkić:

Veselo „Žikino kolo" napisao je za Žiku Tutundžića, ugostitelja iz Velikog Gradišta i kao poklon za slavu Svetog Arhanđela odsvirao je uživo na radiju. Ostao je vezan za rodni kraj, gde su ga veličanstveno dočekivali i privatno i na koncertima.

U oblačenju je sledio lična pravila, obeležena željom za slobodom: nije voleo da nosi kravate ni leptir-mašne, zbog čega su mu u svečanim prilikama gledali kroz prste.

Neposredan i opušten, sa društvom se sastajao u kafanama „Pod lipom", „Tri grozda" (Šumatovac), „Zora" ili „Orašac", gde je naručivao „belo vino i pikolo sifon". U piću je ostajao umeren, a pažnju usmeravao na razgovor.

Vlastimir Pavlović Carevac iznenada je preminuo 10. januara 1965. godine od zapaljenja pluća. Na večni počinak ispratilo ga je dvadeset hiljada poštovalaca i orkestar od deset violina uz zvuke „Marša na Drinu".

Od 1995. godine u Velikom Gradištu održava se festival „Carevčevi dani" i štampa časopis „Carevčeva lira".

 

 

broj komentara 0 pošalji komentar