Zabavnik

Ima jedna beogradska samoposluga u kojoj vas odmah procene kao mogućeg lopova. Zato skupu robu ne drže u rafovima sa kojih kupac sam može da se posluži, nego odvojeno, iza staklene tezge. Tamo su uvozni parfemi, fina pića i luksuzna kozmetika, a na pultu ispred tog šareniša, svakom dostupne, stoje poslagane knjige. Sa strane, natpis: knjige sortirano. Kriterijum za sortiranje ne postoji. Nije ni predmetni, ni autorski, ni po veličini, niti po boji. Bila je to neka kompenzacija sa izdavačem. Niti se kupuju, niti se kradu, a da ih poklanjaju - ne smeju. Jedan nemački književnik je i to probao...

Istorija obične bele majice kao da ima dva lica - jedno s evropskim, i jedno s američkim korenima. Nama je evropski svakako bliži, pa se opredeljujemo za tu stranu.  Dakle, kada su američki vojnici 1917. godine, tokom Velikog rata, došli u Francusku, našli su se na muci - u vunenoj uniformi i "lakom" vunenom vešu teško su podnosili vrućinu. Međutim, Francuzi tih muka bar tokom rata nisu imali, jer im je veš bio pamučni. Naravno, došlo je do razmene odeće, i po povratku u domovinu, Amerikanci su doneli pamučne majice, a industrija se odmah dala na posao i od veša napravila brend. Najčešće su šivene majice u obliku slova T, bez kragne i sa kratkom rukavima, pa im otud i naziv koji se zadržao do danas - "T Shirts".

Vojska ih je prva prihvatila, pa je tokom Drugog svetskog rata T majica postala obavezni deo uniforme, a civilima se nudila stidljivo, preko modnih kataloga. Uglavnom je bila bela, bez ikakvih šara, sem oko vrata i rukava, i to za male pare - tri komada za dolar. Međutim, još uvek se nosila mahom ispod uštirkane košulje ili kao komotni izbor za rad po kući. Jednostavno, veš nije bilo pristojno nositi u javnosti.... sve dok se nisu pojavili Marlon Brando, Džems Din i Elvis Prisli...

"Vodostanje" je najstarija emisija Radio Beograda. Vodostanje je izazov za spikere, muka za tzv. obične slušaoce i potreba za one koji plove. Tako je danas, tako je bilo i pre pola veka, kada je o Vodostanju pisao časopis "Radio Beograd". Vodostanje je emisija koja se najmanje sluša, iako od nje zavisi imovina i životi hiljada ljudi. Svakoga dana oko podneva, i davne 1940. godine, slušaoci radija zavrtali su dugme svog radio-aparata, negodujući - "Opet izveštaj o vodostanju! Kome to treba?

Urednik i voditelj Mirjana Blažić.

broj komentara 0 pošalji komentar