Храм

Вавилонска кула

Према 11. поглављу старозаветне Књиге постања, Нојеви потомци, који су се неколико генерација, након Великог потопа, негде око 2716 .п.н.е. доселили, са истока, у земљу Сенар (Вавилон) где су одлучили да саграде град са кулом "којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по земљи". Намера Нојевих потомака да досегну небеса разљути Бога веома, јер у томе виде велику људску охолост и непоштовање вере. Бог сруши кулу и наста велики метеж. Градитељи куле почеше, одједном, да говоре различитим језицима, и нико, никога није разумео, те прекинуше градњу града, назван Вавилон, јер "ондје помете Господ језик цијеле земље". Након тога људи се разиђоше и населише различите крајеве света, а кула остаде разорена.

Истраживањем немачког археолога Колдевеја, на подручју некадашњег Вавилона, а садашњег Ирака, у околини града Ал Хилах, јужно од Багдада, 1913. године откривени су остаци могуће Вавилонске куле.

У овонедељном Храму о Вавилонској кули из старозветне Књиге постања, њеном вишеслојном тумачењу и актуелним порукама, разговарамо са дипломираним православним теологом Стеваном Јовановићем, вероучитељем у Петој београдској гимназији и Гимназији Руђер Бошковић у Београду.

Аутор и водитељ: Душанка Зековић.