Код два бела голуба

Између два светска рата Вукосава Вука Велимировић била је једна од ретких српских и југословенских вајарки која је стекла признање у свету.

О њеним скулптрама у  листу „Фигаро" је написано: „Моћна изражајност и шарм, који задивљује гледаоца, уврстилу су је у најзначајније скулпторе данашњице. Путујући светом она је у многим земљама оставила истинска ремек дела али хтели бисмо да Француска буде привилегована у чувању те заоставштине, трагова њене бесмртне уметности..."

„Политика" из 1928. године је писала: „За госпођу Велимировић, која и данас вредно и са пуно успеха ради у Паризу, може се заиста рећи да она живи и пролази кроз овај свет са својим светом који она ствара и који је производ њене уметничке душе..."

Њено име налази се у неколико енциклопедија, али се о животу и раду Вуке Велимировић мало  зна. Зашто је то тако, објашњење има наш гост историчар уметности Никола Кусовац.

Данас се Вукиних пет алегоријских скулптура могу видети на згради Турске амбасаде у Београду. Надамо се да ће ту остати и после реновирања зграде амбасаде, некад Врачарска задруга.   

Радио Београд 1, 20.00

Насловна страна: Вукосава Вука Велимировић

број коментара 2 пошаљи коментар
(недеља, 03. јан 2016, 12:28)
Милутин Осмајлић [нерегистровани]

Сећање на прву српску вајарку

Велико пријатељство гајио је према Вуки познати индијски филозоф и књижевник Рабиндранат Тагоре, добитник Нобелове награде за књижевност. Упознали су се и дружили у салону мадам Марије Германове, чланице Художественог театра. Тагоре је, кажу, хтео лично да походи далеке 1936. године Комове, село Краље код Андријевице и Васојевиће (неки тврде да је то потајно и учинио), како би се и сам уверио у лепоте овога краја, о којима је прелепа Вука често причала.

Вука Велимировић је била удата за француског грофа Лисјена де ла Мартинерија, али се након три године брака развела. У преписци са нашим славним сликаром Предићем, чија је кореспонденција је случајно нађена пре четири године и чува се у Историјском архиву Панчева, Урош Вуку назива "делија-девојка", сврставајући је у сам врх српске скулптуралне и сликарске уметности, иза које је остало 150 дела: скулптура, слика, цртежа, есеја, песама.

Најзначајнији је циклус скулптура српских жена владарки - од Мајке Југовића, Деспотице - проклете Јерине, Кнегиње Милице, Велике жупанке Ане, Јелене Анжујске, преко Симониде и Јефимије, до Јелене Балшић и Вукосаве, жене Милоша Обилића. У Београду, Вукине скулпторске композиције красе фасаду Врачарске банке, некадашње палате знамените породице Вељковић, здање које је донедавно користила турска амбасада.

(четвртак, 31. дец 2015, 13:27)
Милутин Осмајлић [нерегистровани]

Сећање на прву српску вајарку

Ових дана навршава се пола века од смрти Вукосаве Вуке Велимировић. Рођена је 1888. године у Пироту, у свештеничкој породици, као шесто, од једанаесторо деце проте Милоша Велимировића. Осмогодишњу школу завршила је у свом родном месту, а уметничко-занатску школу у Београду код угледног вајара проф. Ђорђа Јовановића и сликара Марка Мурата. После Великог рата одлази на даље школовање у Париз, прво код славног Антоана Бурдела, а потом студира на Високој уметничкој академији, једној од најпрестижнијих у свету. По завршетку студија одлази у Рим где ради у атељеу вајара Етора Ферарија. Излагала је у Паризу на Словенској изложби и у Салону независних, као и на изложбама југословенских уметника у више европских градова.
Ова свештеникова ћерка, црногорског порекла, живела је у Француској, Италији, Шпанији, Турској, накратко у Крушевцу, потом у Београду, а највише у Паризу.
Путујући светом, оставила је у многим земљама ремек-дела и стекла велики углед и славу. Вука је у Паризу портретисала богату руску емиграцију, француско племство, књижевнике, политичаре, глумце тога времена, уметнике као што су чувени бас Фјодор Шаљапин, певачица и играчица Џозефина Бекер. У Шпанији ради портрете маркиза и високих интелектуалаца. У Турској, на позив председника Републике Мустафе Кемал-паше Ататурка, ради овом турском реформатору портрет, након чега је уследила и поруџбина за споменик Републици Турској, пројекат који из непознатих разлога до данас није реализован.
Упокојила се 12. децембра 1965. године у Београду, а сахрањена је на Новом гробљу, у гробници породице Јовановић, њених блиских рођака пореклом са Цетиња.

Код два бела голуба Код два бела голуба

Аутор:
Тамара Крстић

Од свог почетка, 1968. године, па до данас емисија Код два бела голуба прича приче о старом Београду, његовим житељима, појавама и догађајима, али и приче о прошлости осталих места Србије, и о свему ономе што представља живо језгро наше традиције. [ детаљније ]