Stogodišnji lovac iz Latvice

Možda ga noge ne služe kao nekada, ali Živan, ni na pragu sto prve godine, od lova ne odustaje. Vid ga još služi, a ruka je i dalje dovoljno mirna da dobro nanišani i ustreli još koji trofej. Tokom bogate lovačke karijere nije baš uvek imao srca da zapuca, pa čak ni kada je zbog toga imao štete.

Živan Popović, lovac iz Latvice, kaže da je jednom prilikom naišao na veverice kada je od njih čuvao orahe. „Držao sam pušku, čudio se i čekao šta će da urade. Ali nisam pucao na njih“, rekao je lovac.

Živan je, kažu kolege, uvek bio snalažljiv lovac, a pesma Kad sam bio mlađan lovac ja baš kao da je pisana po njegovim doživljajima i trofejima.

Srbo Ivković, lovac iz Arilja, uz osmeh kaže da ima i oko kuća da se lovi, nije sva divljač na terenu. Živan Popović kaže da se i to dešavalo.

„Svaki lovac je specifičan, a Žile je u pravu kada ovo kaže, ima raznih vrsta lova. Voli on da se našali, sa Žiletom je uvek lepo druženje, uvek ima nešto novo da se sazna, ima nešto i da se nauči“, kaže Dragan Marković, dopisnik časopisa Lovac.

Snalažljivost je pokazao kada je kao mladić uspeo da pobegne iz vojne bolnice i da kroz okupiranu Srbiju prepešači od Skoplja do Latvice. Bio je mobilisan i u četnike, potom u partizane. A kada je demobilisan, posvetio se poljoprivredi, u Latvici izgradio kuću i stekao najveći životni kapital.

Živan Popović kaže da je imao sedmoro dece, ali da je jedno umrlo, a trideset četvoro ćerki, sinova, unuka, praunuka.

U svemu treba biti umeren, kaže Živan, koji se trudi da svakog dana bar nešto uradi. Od lova ne odustaje, kaže, prvenstveno zbog druženja i lovačkih priča, koje su uvek zanimljive.