Najveća palata komunizma

Pre nekoliko godina, jedan srpski turista izgubio se u zgradi Parlamenta Rumunije. Pronašlo ga je obezbeđenje i to posle 14 sati intenzivne potrage.

Zvuči neverovatno, ali kad shvatite razmere Palate parlamenta, kako se danas zove građevina koju je Nikolaje Čaušesku nazivao Kuća naroda, shvatite da priča o višesatnoj potrazi za turistom nije tek neka sumnjiva legenda turističkih vodiča.

Palata Parlamenta pravi je grad u centru glavnog grada Rumunije.

Tristapedeset hiljada kvadratnih metara površina je koju zauzima 1.100 prostorija raspoređenih na 12 spratova. Iznad zemlje. Ispod površine ih je šest, a priča se - možda i sedam.

Teško je pronaći odgovarajuće epitete kojima bi se opisala građevina; malo je lakše statističkim podacima u kojima dominira igra velikih brojeva. Pri čemu su mnogi brojevi i dalje nepoznati javnosti.

Tako niko precizno ne zna koliko je tačno koštala izgradnja. Ono što se zna, to je da Palata parlamenta godišnje zaradi više od tri miliona evra, jer je dnevno poseti više od 1.000 turista. Svako fotografisanje posebno se naplaćuje, a televizijske ekipe, ukoliko žele da snime unutrašnjost građevine, 60 minuta snimanja trebalo bi da plate 5.000 evra.

Kadrovi koje je kamera RTS-a zabeležila ipak nisu plaćeni. Dva su razloga. Prvi - jer je naša ekipa Palatu posetila u organizaciji Delegacije Evropske unije, što je podrazumevalo dozvolu da se neki detalji zabeleže. Drugi - potvrđuje anegdotu o turisti s početka priče: naš snimatelj Aleksandar izgubio se u lavirintu hodnika. Pronađen je posle pola sata potrage.

Dovoljno da snimi nekoliko minuta priče. I da se vidi da i u enterijeru dominira igra velikih brojeva.

Dvestadvadeset hiljada kvadratnih metara pokrivaju tepisi. Dosta su udobni, tako da u novinarskom kutku nije nepristojno da se sedi na podu. Naprotiv.

Visoki su svodovi, takve i zavese. Neke i čak 16 metara. Po nekoliko tona teški su kristalni lusteri.

A tek je mermer - posebna priča. Kako je Čaušesku hteo da cela zgrada bude isključivo od domaćih materijala, sav mermer koji je iskopan u Rumuniji tokom 80-ih godina utrošen je u nju. Čak je bilo protivzakonito trošiti ga za bilo šta drugo. Priča se da su tako iscrpljena nalazišta ružičastog mermera i geološka slika Rumunije zauvek promenjena.

Srušeno 20 crkava, nekoliko bolnica, stadion...

A promenjena je i mapa glavnog grada. Raseljeno je 9.000 porodica, porušeno sve u krugu od šest kvadratnih kilometara, da bi se izgradili objekti u skladu sa luksuznom palatom. I Jelisejska polja, veća nego ona u Parizu.

Srušen je stadion, zatim nekoliko bolnica i više od 20 crkava i sinagoga. Neke su spasene - prenete sa podlogom i te crkvice i danas su tu - smeštene, skoro sakrivene, usred stambenih blokova.

Dvadeset hiljada radnika učestvovalo u izgradnji, plus milion i po, indirektno, u fabrikama koje su pripremale različite elemente za građevinu...

Praktično, cela Rumunija je učestvovala. Moralo se, volonterski.

Umesto 500 dana, koliko je Čaušesku planirao, izgradnja je trajala preko deset godina.

Bračni par Čaušesku nije doživeo završetak izgradnje. Kada su ubijeni u revoluciji 1989. tek dve trećine zgrade bilo je završeno.

A novu vlast sačekalo je pitanje - šta dalje sa građevinom?

Od ideje da bude uništena dinamitom, nakon proračuna koliko bi taj dinamit koštao, odustalo se.

Palata Parlamenta za Rumune danas sve je manje simbol komunističke epohe, a posebno su mlađe generacije ponosne na kolosalnost građevine i na veliki broj turista koje dovodi u njihov grad.

To ćete čuti i u svakodnevnom razgovoru. Kažu: ko god da je zidao - ipak je veliko dostignuće biti odmah uz Pentagon.