„Zvezdani ratovi“: Luk Skajvoker protiv Ajnštajna i Tesle

Kopije Darta Vejdera, Jode, Hana Soloa, Leje, Luka Skajvokera, Čubake. Decembar je mesec kada se svi oni okupe ispred bioskopskih sala, na premijerama epske sage Zvezdani ratovi širom sveta. Ovog meseca, međutim, obožavatelji kultnog serijala neće imati naročitih razloga za radovanje, jer će za devetu epizodu morati da pričekaju još godinu dana.

Milan Stojanović ima doktorat iz astronomije, ali to ga ne sprečava da uživa u peripetijama koje donosi svaka nova epizoda. Pokušali smo sa ovim naučnikom Astronomske opservatorije u Beogradu da odgonetnemo gde se na skali od nauke do fantastike nalaze Zvezdani ratovi.

Milan je još kao dete počeo da prati ovu sagu i univerzum prikazan u epizodama iz sedamdesetih i osamdesetih godina delovao mu je prilično realno. Kada je počeo da se bavi astronomijom, shvatio je da galaksija iz filma po mnogim karakteristikama odgovara našoj. Autori su, kaže, obratili pažnju na detalje i stvorili priču koja se dešava "long time ago, in a galaxy far, far away".

 „Ta galaksija je slična našoj, ima 120.000 svetlosnih godina u prečniku, što je otprilike i prečnik Mlečnog puta. Isto je diskolika, ima spiralne grane, a i mi smo u jednoj, Orionovoj spiralnoj grani. U Zvezdanim ratovima postoji centar galaksije koji je gust, nabijen zvezdama i veoma nepristupačan, svi likovi izbegavaju da odu tamo. Upravo je to zasnovano na astrofizičkim parametrima, život ne bi mogao da se odvija u centru galaksije“, istakao je ovaj astronom.

Once upon a time 

Vatreni obožavatelji Zvezdanih ratova analizirali su svaku rečenicu ovog serijala i rekonstruisali ne samo likove i njihove odnose već i samu galaksiju. Tako su utvrdili da je galaksija u kojoj se radnja dešava stara 13 milijardi godina.

Univerzum je, međutim, star 13,8 milijardi godina, a prema najnovijim istraživanjima, neke od najstarijih galaksija su nastale pre 13,1 milijardu godina.

„Ono što je interesantno je da je ovaj podatak objavljen pre nekoliko godina, a u vreme nastanka Zvezdanih ratova verovalo se da su galaksije ipak dosta mlađe od toga. Osamdesetih se nije znalo mnogo toga o našem univerzumu, ni sama starost univerzuma još nije bila precizno određena, a nije se znalo, na primer, ni da se neprestano širi“, ukazuje Milan.

Han Solo se krije u svemiru

Profesor doktor Peđa Janaćković predaje na Biološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a sfera interesovanja mu je i astrobiologija. Svet koji od 1977. godine i četvrte epizode pod nazivom Nova nada stiče poklonike širom planete, ima obožavatelja i u kabinetu u Botaničkoj bašti. Peđa Janaćković je uveren da je moguće da takva galaksija postoji:

„Verujem da postoji jer je nemoguće da u tolikom svemiru nema nastanjivih planeta sa životom koji je nastao na njima. Ako je to sistem koji ima iste ili slične uslove za život kao na Zemlji, verovatno je da stanovnici tog sveta mogu biti humanoidni odnosno i da podsećaju na ljude.“

Milan Stojanović je veći skeptik.

„Teško je moguće da u nekoj drugoj galaksiji postoje bića ista kao mi, da postoji druga planeta na kojoj se razvio isti inteligentni život koji i izgleda kao naš. Samo je pitanje kako su tamo nastali identični ljudi kao naši. Za nas su i Luk Skajvoker i Han Solo i svi ostali vanzemaljci. Inteligentna bića sa drugih planeta“, kaže Milan.

Istina je negde tamo

Tatuin, Nabu, Mimban, Takodana, Korelija, Alderan... Samo su neke od planeta koje se spominju u serijalu Zvezdani ratovi.

Alderan je, na primer, planeta prepuna šuma i planina, i matična planeta princeze Leje. Njen Han Solo došao je s Korelije, industrijske planete. Anakin Skajvoker je živeo godinama na pustinjskoj planeti Tatuin.

Samo u okolini Zemlje do sada je potvrđeno postojanje čak 3.869 planeta, a taj broj se stalno uvećava, a pritom ima i još toliko kandidata. Može se reći da naučnici još nisu ni zavirili u dalji deo naše galaksije, rekao je Milan.

Tek ako se pristupi svakoj od planeta ili uspemo da ih posmatramo na nešto drugačiji način, moći ćemo da utvrdimo njihove karakteristike.

A da bi ih nastanjivala čovekolika bića, morale bi da nalikuju Zemlji. Izuzetno je značajna gravitacija, ali i veličina planete, temperaturni uslovi i dr. Ta bića ne bi nužno, međutim, morala da udišu kiseonik, ali bi atmosfera bila potrebna.

„Morale bi da budu u sistemu zvezde slične veličine i mase kao što je Sunce i da budu na pristojnoj udaljenosti da bi ti organizmi mogli da žive“, ukazao je Peđa Janaćković.

Silicijum umesto kiseonika 

Ako bismo, za primer, pogledali Sunčev sistem, i planete Veneru i Mars, videli bismo da tamo čovekolika bića ne bi mogla da postoje.

„Venera nam je jako blizu, ali ima gustu atmosferu i veoma nepristupačnu. Na toj planeti, ako bismo uopšte razmišljali o nekom životu, on bi morao da bude veoma različit od ovog na Zemlji. Teško da bi vanzemaljci sa Venere izgledali kao ljudi. S druge strane, Mars gotovo da nema atmosferu, ali zna se da postoji voda na njemu. Na tim planetama su velika temperaturna kolebanja, od -140 stepeni Celzijusa do +15 stepeni na Marsu (što je slično kao na Antarktiku) i +460 stepeni na Veneri. Teško da bi i vrste na ovim planetama mogle da podsećaju na ljudsku vrstu“, objašnjava profesor Biološkog fakulteta.

Ukazuje i da, iako je život na Zemlji zasnovan na ugljeniku, a voda je važna u životnim procesima kao rastvarač, potpuno je moguće da na nekom svetu život bude zasnovan na silicijumu i da umesto vode ulogu rastvarača imaju metan ili amonijak.

„Milenijumski soko“ i ostale letelice (spoiler alert)

Jedno od najvećih iznenađenja osme epizode predstavlja viceadmiral Holdo. Od kukavice do heroine – tako se menja stav gledalaca dok ona spasava svet dobrog. Podešavajući parametre na letelici „radus“ na kretanje svetlosnom brzinom, nakon što je evakuisala Leju i ostale borce iz Otpora, admiral uništava razarač zvezda megaklase „supremasi“.

Mnogo puta pre toga, i „milenijumski soko“ (Millenium Falcon) Hana Soloa je demonstrirao ove sposobnosti, a Milana Stojanovića pitali smo da li je to tehnički ili bar teorijski moguće.

Kako bi prevazišao razdaljinu između planeta koje su rasprostranjene širom galaksije, autor filma je morao da pribegne pogonu koji omogućava kretanje brzinom svetlosti, kaže Milan i to dodatno pojašnjava:

„Ako bismo uzeli Alfa kentaur, kao nama najbližu zvezdu, koja je četiri svetlosne godine udaljena, bile bi nam potrebne četiri godine da stignemo na nju, i to ukoliko se krećemo brzinom svetlosti, a danas najveća postignuta brzina je samo deset odsto od toga. Proces ulaska i izlaska sa broda i samog transporta ne bi bio toliki problem ako bismo mogli toliko brzo da se krećemo. Ali, s jedne na drugu stranu galaksije, koja ima 100.000 svetlosnih godina, nije moguće stići u kratkom roku čak ni ako se krećemo brzinom svetlosti.“

Zato je Lukas pribegao jednoj vrlo interesantnoj ideji. „Brodovi mogu da probiju brzinu svetlosti i na taj način uđu u hiperprostor, onda se oni uz pomoć vrlo komplikovanih računica kreću tim prostorom i nakon nekog vremena provedenog u njemu izlaze na nekom drugom kraju galaksije. To je jedan od naučno gledano najlošije odrađenih momenata, ali svakako vrlo interesantan“, kaže Milan koji ostavlja prostor da je to možda moguće u „nekoj drugoj galaksiji i sa drugim tehničkim mogućnostima“.

Ima teorija koje ipak pružaju nadu obožavateljima Zvezdanih ratova, poput onih o crvotočinama (warmwhole), koje bi mogle da skrate razdaljinu prolaska kroz ne samo prostor već i vreme.

Polećemo!

Brzo lete, ali brzo i poleću. Kako bi napustili planetu Zemlju, astronaute „poguraju“ rakete. Han Solo je tu u prednosti. Njegov „milenijumski soko“ očas posla stigne do zvezda.

Od napretka tehnologije – evolucije u izradi motora, a posledično i u samim letelicama, to uopšte ne bi bilo nemoguće, uveren je Milan Stojanović. Napredak se već postiže. Primer je „Virdžin galaktik“, odnosno njihove letelice koje bi služile za komercijalnu upotrebu, tj. slanje običnih ljudi u orbitu.

„Sedneš u običan avion, on poleće normalno i leti do visine od oko 12.000 metara. Onda otpusti drugu letelicu koja lakše poleti i pomoću raketnog pogona se udaljava, tu se štedi dosta goriva i efikasno je, ali treba imati dve letelice. Klasično uzletanje je pomoću raketa, ono je efikasno, brzo postavlja letelicu u orbitu, ali je skupo“, pojašnjava ovaj doktor astronomije.

I dok sa Međunarodne svemirske stanice dobijamo video-materijale u kojima pred novogodišnje praznike sastojci za picu lete sa sve astronautima, dotle Luk Skajvoker i njegova sestra bliznakinja čvrsto stoje na tlu.

„Postoje različite teorije o tome kako da se obezbedi stanje veštačke gravitacije u sistemu koji je nema. To se mnogo razvija i pretpostavljam da će, u skorijoj budućnosti, moći da se razvije tehnologija tako da svaki čovek može da hoda u letelici“, optimističan je Milan.

Čitaoče, da li je sila sa tobom?

Sila u Zvezdanim ratovima predstavlja energetsko polje koje spaja sav živi svet u galaksiji. Ona ima tamnu i svetlu stranu, a džedaji su, na primer, veoma osetljivi na silu i koriste je za očuvanje mira.

Prof. Peđa Janaćković smatra da se pitanje sile nalazi između religije i filozofije:

„Filozofi su se bavili dušom, odnosno idejom i materijom. Nisu osporavali materiju, ali je pokretačka snaga bila ideja. Aristotel je tako smatrao da su neki organizmi više oduševljeni, tj. da imaju više duše, dok neki imaju manje. Svakako da postoji nešto tog tipa, ali treba biti obazriv u poimanju i razumevanju. Tamo grupa ljudi može da komunicira preko sile, može da predvidi događaje, pokreće stvari telekinezom, levitira i sl. To je sve negde na granici nauke.“

On tako nešto ne isključuje. „Ne mogu da isključim postojanje tako nečega, čak ni racionalno. Iako se bavimo naukom, mnogo je stvari do kojih nismo dosegli, ali imamo ideju da tako nešto postoji“, naveo je Janaćković.

Intuicija nudi odgovor? 

Neka od obličja sile mogu se objasniti intuicijom. „To je najzanimljivije pitanje Zvezdanih ratova. Mnogi koji pričaju o tome na pojednostavljenom nivou izjednačavaju je sa intuicijom. Pitanje je da li intuicija u ekstremno jakom obliku može da bude sila“, kaže Milan.

Jedna od upečatljivih scena je i kada se Joda kreće levitirajući dok Luk korača po zemlji:

„Levitacija je povezana sa silom, na neki način. S jedne strane zavisi od gravitacije, planete na kojoj se nalazi. Pošto Luk hoda, to znači da je na planeti koja je slična našoj, što bi nas dovelo do zaključka da levitacija nije moguća, barem ne prema zakonima fizike koje mi poznajemo. On to radi jer je jak sa silom, a to ne možemo da objasnimo“ – nauka ovde ne pomaže.

I dok za naučnost dr Stojanović Zvezdanim ratovima daje dobru trojku, a profesor Janaćković optimističnu četvorku, ovaj serijal za sada ostaje u svetu fantastike. Osim kada Dart Vejder izađe na izbore.