Рагби као религија

Енглеска, Нови Зеланд и Аустралија треба да се пазе: Француска има тајно оружје спремно за Светско првенство у рагбију. Није реч о тактици или дуго скриваном чуду од играча. Реч је о сили... за оне који верују у њу. Јачој од било чега - Девици Марији лично.

Наиме, рагби је нека врста религије дубоко на југоистоку земље „галских петлова", страст која даје снагу и покреће ривалитет између села и градова у региону већ читаво столеће.

Ако повучете грубу линију од Бордоа до Марсеља, и још једну уз Пиринеје, од Атлантика до Медитерана, уоквирићете древне провинције Гаскоњу и Лонгедок и дефинисати границе онога што многи једноставно зову „Земља дугуљасте лопте".

Ако је овај кутак Француске био уопште познат по нечему, онда је то "Bayonne" шунка. Међутим, последњих година се „пробио" и као Мека за француске играче рагбија и навијаче.

И ништа не говори више о овој „грубој" регионалној страсти за рагбијем као Нотр Дам де Рагби, мала романескна капела од жутог камена, смештена на чистини између шумовитих брда изнад села Леравијеа, у долини реке Адор.

Споља једноставна, изнутра све само не обична - стаклене витрине по зидовима са стотинама пажљиво савијених рагби дресова свих могућих боја - баш као у музеју неког клуба са дугом традицијом. Велика већина припада француским клубовима, мада има и аргентинских, са Тахитија и из Камеруна.

Неке су исписане порукама власника, попут: „Са надом да ће наш племенити спорт наставити да спаја људе овалне планете". Занимљива је реченица једног Велшанина, закачена за дрес који је донирао капели, очигледно истински верујући да „рагби варијанта Девице Марије" има чудотворне моћи: „Молим се за боље резултате ове године".

Иза олтара постоји специјална витрина са фотографијама прикаченим на дресове - мали храм за све оне локалне момке који су живот изгубили на терену, или од последица повреда зарађених током игре.

И управо је та спознаја колико ова игра може бити опасна натерала свештеника Мишела Девера да напуштену капелу 1960-тих посвети свом омиљеном спорту.

Данас овај енергични 80-годишњак, који живи пензионерским животом на обали код Бордоа, путује барем једном недељно преко 150 километара до капеле да би проверио је ли све у реду, на свом месту, испразнио поштанско сандуче и, нада се, срео неке посетиоце са којима би могао да поприча о рагбију, наравно.

Овај бранилац дубоко укорењеног културног идентитета југозапада земље, који никуда не иде без беретке, једанпут месечно одржи мису у капели Нотр Дам де Рагби, славећи ову игру, и то искључиво ради на гаскоњском дијалекту.

Када га упитате зашто је већи део живота посветио рестаурацији руиниране капеле, лоциране мимо свих путева, једноставно одговара: „Зато што волим рагби и волим Девицу Марију", а затим се брзо исправља око редоследа.