Да ли је батина из раја изашла или лепа реч и гвоздена врата отвара

Батина – подједнако важна на школском часу колико и присуство ђака. Још од оснивања првих школа веровало се да је из раја изашла и да онај који није тучен није ни научен. Ње нису били поштеђени ни најбољи ученици, а чак је и Доситеј Обрадовић кажњаван на тај начин.

Кустос Педагошког музеја у Београду Александра Миловановић каже да је постојала ђачка субота где су се ђаци кажњавали, без обзира што нису били криви. „Обично су се ђаци кажњавали због нерада у школи или лошег понашања, али у овом случају постојала је и ђачка субота где иако нисте били криви добијали сте батине превентивно", наводи Миловановићева.

Прут је избачен из наставе у 19. веку када је и званично забрањено физичко кажњавање ученика. Међутим, то не значи да у пракси и даље није постојало, јер су се наставници досетили нових метода попут чупања за косу и дељења пацки.

Милованвићева истиче да се са сигурношћу зна да је и наредних сто година настављено кажњавање. „Може се рећи да је престало званично са дечјом конвенцијом која је усвојена у новембру 1989., а почела је званично да се примењује 1990. године“, додаје Миловановићева.

Да се ауторитет може наметнути ако физички казните дете став је многих родитеља. У удружењу које их окупља покушавају да га оборе, јер, како кажу, када истучете дете само сте себи показали колико сте немоћни.

Гордана Племић из удружења "Родитељ" каже да је посезала за физичким кажњавањем са првим дететом, „да му покаже ко је ту јачи“.

„Када је дошло друго двоје деце више нисам то радила и разлика између деце због тога се не примећује. Само што ми овај најстарији пребацује како сам била строга", додаје Племићева.

Наглашава да је научила од своје деце да је разговор јако важан да је поверење јако важно, a да је нajважниje да буде доследна.

Екстремна ситуација јесу породице у којима се искључиво физичким кажњавањем најмлађих решавају проблеми. То нам потврђују у Заводу за васпитање деце и омладине Београд истичу да у таквим породицама нема емпатије и учења морланости. Једино што у овом случају деца могу да усвоје од родитеља је насилно понашање.

„Tа деца имају велике изгледе да и они на решвавају своје проблеме насиљем или да насиљем постигну нешто, јер то је њима неки модел понашања који они препознају и који су доживела", каже Миодраг Тасић, вршилац дужности директора Завода за васпитање деце и омладине Београд.

„На тај начин се код њих се развија оно што не треба – окрутност, безосећајност и постоји велика могућност да они то и понове да то буде њихов модел понашања", упозорава Тасић.

То јесте драстичан пример и далеко је од ударца по задњици који практикују поједини родитељи. Ипак и повремени ударац је врста физичког кажњавања, па се многи питају да ли је оправдано. Психотерапеут Зоран Миливојевић сматра да у појединим ситуацијама јесте.

„Постоје три ситуације када је врло тешко решити ситуацију осим ударецем по гузи, а то су ситуације када је дете сувише мало да разуме", сматра Миливојевић.

„Мало дете није у стању да управља собом и када се ради о нечему што је важно нпр. истрчавање на улице. Друга ситуација је када је дете насилно према другој деци, животињама и одраслима. Децу умеју да гризу и гребу, јер немају емпатију и онда када дете то често ради па добије назад, кад њега исто боли онда дете учи да други људи нису само слике него да имају осећања. Трећа ситуација је она када све друге казне не дају резултат и то смо имали у пракси", објашњава Миливојевић.

Јасно је да као родитељи сами бирате начин васпитања деце. Ипак, према најновијим истраживањем научника из Канаде, по којем деца која су бијена не само да су непослушнија у тинејџерском периоду, већ су често и агресивнија.

Са друге стране у земљама попут Шведске, Немачке, Шпаније у којима је годинама законом забрањено физичко кажњавање у породици и школи, стопа вршњачког насиља смањила се за 70 одсто. Не знамо да ли је батина из раја изашла, али ако је веровати овом истраживању, добро је када је родитељи и наставници испусте из руке.