У вуненим чарапама и опанцима пред туристе

Опанци и вунене чарапе, шајкача и везена кошуља. Без њих Жељко Петровић не креће на посао. Није продавац сувенира већ туристички водич којег можете срести скоро сваког дана у центру Београда.

„Увек сам мислио да је туризам нешто ново и другачије и људи гледају да виде и осете нешто што немају код куће. Ово (одело) сигурно немају код куће и одмах је реакција интересантна и позитивна. Волео бих да и друге колеге, што да не, крену другим путевима“, објашњава овај туристички водич.

Жељко као туристички водич ради од 2012. године. Идеју да модерно одело замени шумадијском народном ношњом добио је пре четири године.

„Имао сам госте из Америке који су рекли да би волели више културу, националну ношњу, представе, позориште и онда сам себи рекао - нема шта, од сутра носим ношњу“, открива Жељко.

Води и по три туре дневно и то у пуној опреми. Једино му топло време поквари планове.

„Наравно, много се лепо осећам у ношњи, али у зависности од времена, када је као сада 10-12-18 степени. Кад је мало топлије ја скинем ову вунену јакну, тако да може да се носи и на некој већој температури, али већ преко 25 није за вунене чарапе“, јада се Жељко.

Гости стижу из читавог света. Предњаче туристи из региона, а све је више Американаца, Скандинаваца и туриста из Азије којима последњих година за Србију углавном није потребна виза.

„Увек укључим и нешто из наше традиције попут овог мог костима, затим служим некад и ракију, па причам о историји, култури, језику, парковима, рекама, географији и свему. И то је то, мора да буде један довољан микс јер ово је озбиљна тура, траје два и по сата и морају људи да буду фокусирани. Људи ће бити фокусирани само ако добију велики број интересантних информација, зато морамо помешати све што Београд и Србију чини интересантним“, закључује Жељко Петровић.

Зато су, осим престонице, обавезне станице на туристичким мапама и Петроварадин, Топола, кањон реке Увац. Жељко планира да ускоро баш у народној ношњи странцима покаже и родно Ваљево.