Пензионерка и студенткиња у исто време

За дипломски испит студенти на Факултету музичких уметности оргуље нерадо бирају. На њима се ретко дипломира, а још ређи је случај да дипломац има 63 године. Светлана је најстарији студент у Београду и лако објашњава зашто студира под старе дане.

„Љубав према музици, љубав према оргуљама и тридесет година свирања у цркви које се и даље наставља“, каже студенткиња Факултета музичких уметности Светлана Внучец.

Лош студент никада није била. На овом Факултету стекла је већ два индекса. После 37 година паузе, а с првим пензионерским данима, добила је и трећи индекс.

„Можда је теже у смислу одговорности, сада имам већу одговорност него што сам осећала кад сам тек кренула на факултет. Много већу одговорност, јер чини ми се кад направим неку грешку, да се то другачије гледа него код млађих. То је борба да се постигне циљ у смислу бољег извођења, да просто самој себи покажем да ја могу“, објашњава Светлана.

У индексу шаренолике оцене. Професори су јој колеге са којима је студирала пре скоро четири деценије. Мада признаје да због познанстава из ранијих студентских дана нема привилегија.

„Овако смо се срели, мало су се изненадили а онда ми кажу – то ти је, ипак, паметно. Нису уопште ништа гледали на то негативно. Сасвим нормално су реаговали“, прича Светлана.

Трему пред испите још увек има, иако јој оцене не значе баш као некада. Мада, како каже, марљиво учи и вежба свакога дана бар по шест сати.

„Више се ништа не дешава у смислу неког очекивања, доказивања неког успеха. Ја ово што радим, не радим да би иза тога следио неки успех. Радим ово из љубави и из задовољства. То неки називају хобијем, мада мислим да не може баш да се назове хоби, јер захтева много труда, много рада, много проведених сати, много вежбања“, наводи најстарија студенткиња.

Светлана је можда једина студенткиња која жељно ишчекује пензију да би платила рату за школарину.

„Апсолутно може то све од пензије да се плати, није то нека велика количина, тако да сам ја направила неки план и пре него што сам дошла на овај факултет. Прво сам размишљала колико ће све то да кошта, како ћу ја то све од године до године. Међутим, све је функционално, само мора да се испланира“, каже Светлана.

Од њених класића се једино разликује јер јој нико не постављају питање када ће да нађе посао. Три деценије је предавала музичко, а у шали каже да има слободне још три деценије за студирање. Зато планира да чим дипломира на оргуљама, настави студије и усавршава виолончело.